Слушајте Sputnik
    Култура
    Преузмите краћи линк
    Пише
    0 693
    Пратите нас

    Насиље у Америци је старо, али то што сада све имамо, снимљено много је другачије. Све лепе приче о равноправности и борби против расизма које сада слушамо, неће помоћи човеку на улици, само ће умирити интелектуалце. Чак ми се чини да се оволико прича о томе управо да се та слика не би променила, каже писац Владимир Пиштало.

    Тек приспео из Америке у којој живи и ради, да би примио високо књижевно признање, награду „Меша Селимовић“ за књигу „Значење џокера“, Пиштало за Спутњик открива да је на сопственом примеру осетио сву привременост одлука које смо донедавно другачије доносили. 

    „Ми сада живимо у свету у којем се стално нешто одлаже, свету чији су темељи постали ’можда‘ и ’ако буде‘. Моји летови за које сам уредно купио карте су били одложени, баш као и додела награде која је требало да се догоди у марту.“ 

    Америка: Велика земља, али неуређена

    Од утисака из Америке најснажнији је, каже, онај о неуређености и одсуству јединственог плана. 

    „Америка јесте велика земља, али уопште није уређена. Шокирао ме је степен конфузије када се дешавало ово с пандемијом и то траје и сада. Није било никаквог јединственог плана. Мислим да од пада комунизма па до сад никоме није падала на памет вредност јавног сектора. А комунизам није био само гомила рецитација, већ систем базиран на ономе што је стварна људска потреба — а она је, између осталог, јавни сектор. Стварна људска потреба је уређено јавно здравство. И као што знамо, већина бивших комунистичких држава, чак и оне сиромашне, доста се добро организовала, али то није урадила северна Италија, која је место са неким од најбољих болница на свету, болница за пресађивање јетре. Они нису успели да се постарају за пандемију и здравствено обезбеде највећи број људи. Код њих то није функционисало. То нефункционисање сам осетио и у Америци на својој кожи: кад сам хтео да се тестирам, јер ми у једном тренутку није било добро — нисам могао. У Америци вам телевизија говори једно, а онда назовете локалну болницу и схватите да је стварност нешто сасвим друго. Није било маски, алкохола, тестова... Алкохол сам узимао тек пошто сам се спријатељио са женом која ради у апотеци, јер се није могао добити ’нормално‘. Мислим да је тако и сада“, сведочи Пиштало.

    Разлике између Србије и Америке каже да не примећује, јер све, и тамо и овде, изгледа слично, као, уосталом, и у многим местима у свету. 

    „Не бих издвајао Америку и Србију, рекао бих да смо сви ми јако збуњени. Живимо у времену у коме не знамо шта да очекујемо и шта је могуће. А то је врло незгодно, јер зрелост се састоји у томе да знамо како да се понашамо, да не будемо запрепашћени. Ми сада не знамо како да се понашамо и то није појединачни, већ глобални феномен.“ 

    Тотални режими никад не хапсе критичаре, само песнике

    А једна од последица тог феномена је, сматра Пиштало, прича о ограничењима — слободе, начина живота онаквог каквим га знамо, али и слободе јавног дискурса, која је снажно ограничена прописаним говором.

    „Недавно је у ’Харперс магазину‘ група интелектуалаца потписала апел у којем се упозорава на то да се слобода јавног дискурса јако ограничава прописаним говором. Реакција на актуелну причу о антирасизму је била веома занимљива. Није реч о томе да ли бруталност према црним људима постоји и да ли је диспропорцијална, то је апсолутно тако и нико нема сумњи о томе. Међутим, одговор на расизам је мало збуњујући и забрињавајући. Почела су да се мењају имена институцијама, руше споменици, књижевница Харпер О‘Конор је изгубила хол са својим именом, иако је умрла шездесетих година. А знамо да је расизам педесетих година у некој Алабами био као ваздух. Очигледно је проблем ословити ствари. Чарли Симић је једном рекао да тоталитарни режими — а ово је врста друге тоталитарности — никада не хапсе критичаре, само песнике. Зато што су песници довољно наивни да изнесу своје мишљење, за разлику од разних рецитатора идеолога који говоре све што треба да се каже. Али проблем је што у тим рецитацијама нема ни страсти ни истине. А када неко као О‘Конор покуша да се страшћу и истином носи са демонима, својим и демонима друштва, онда бива кажњен. То је кажњавање аутентичности — у име аутентичности. То је онај Орвелов ’дабл ток‘ из ’1984‘, ућуткивање у име опуномоћења. То је врста меког терора којим се све више ограничава поље јавног говора. Па се тако новинарима одузимају одређене теме, испитују се професори због списка с обавезном литературом, отпуштају се или критикују научници зато што су објавили одређени чланак... Све су то ствари које су ван редовног. Оно што мене највише брине, јесте то што се ту мешају речи са стварношћу, меша се мапа са територијом. На пример, америчка жена је плаћена 75 центи за сваки долар који заради мушкарац и то је тако 50 година. Али ми непрестано причамо о родној равноправности. Или о заустављању расизма.“

    Имамо ли џокера за овакав свет?

    На питање зашто је баш сада одједном експлодирало нешто што је тако дуго присутно у америчком друштву, Пиштало нуди јасан одговор:

    Није ново насиље, нове су камере. Насиље је старо, али то што сада све имамо, снимљено је много другачије. Мислим да све ове лепе приче које сада слушамо неће помоћи човеку на улици. Само ће учинити да се интелектуалци осећају боље, умириће се мислећи да су нешто урадили, а та актуелна слика човека на улици се неће променити. Мени се чак чини да се оволико прича управо да се та слика не би променила. Расправља се да не би било решено. Речи су просто замениле суштину. У ’Значењу џокера‘ говорим о Линколну који је описао спин докторе много пре него што је тај израз постојао. Он је упитао: ’Колико пас има ногу ако реп назовемо ногом‘? Људи су рекли: ’Пет‘, али је Линколн одговорио: ’Нема, има четири, јер назвати реп ногом не чини га ногом‘. И ми морамо да се подсетимо на параболу о репу ако нам је стало до приче.“ 

    Имамо ли џокера за такав свет, карту која мења све остале и која је — добитна? Владимир Пиштало верује да има могућности да човек, за разлику од Селимовићевог јунака — увек буде на добитку: 

    „Џокер је оно што је неочекивано, нека врста кршења правила, потенцијалност. На то обиље могућности човек заборави у својој свакодневници, јер зна да ће сутра бити реплика данас, а прекосутра само шапирографисано јуче. И када се сети да постоји потенцијалност, осети чисту радост као да ће се родити сутра. Па, и родиће се са новим јутром, са сунцем и ставом: сада идем негде где ће се нешто ново десити. Све је то џокер. На неки начин је и свако новорођено дете џокер. Подсетити се на то и имати то на уму, један је од предуслова да човек ’увијек буде на добитку‘.“
    Тагови:
    писац, Америка, Владимир Пиштало
    Стандарди заједницеДискусија
    Коментариши преко Sputnik налогаКоментариши преко Facebook налога