Слушајте Sputnik
    Култура
    Преузмите краћи линк
    Пише
    1173
    Пратите нас

    Када је 2013. сазнао да му је у безумном насиљу страдао брат, редитељ Филип Чоловић прво је осетио мржњу и потребу за осветом. Потом је смогао снаге да деструктивне инстинкте преусмери на стварање. Љубав и бол преточени су у лирско сећање на брата, а разум и потреба за правдом изнедрили су вишеслојно филмско истраживање насиља и његових корена.

    „Потреба за мржњом“ наслов је документарца у којем Филип Чоловић истражује откуд потреба појединаца да мрзе све који су другачији и слабији, због чега се наше друштво повија пред насилничким понашањем, колика је и каква улога система у супротстављању том злу, а шта у свему томе може да учини појединац.

    Чоловићев документарац премијерно се приказује 6. септембра на Међународном фестивалу документарног филма „Белдокс“. Иако почиње од потресне интимне исповести редитеља о губитку брата, који је убијен у тучи испред једног београдског сплава, филм „Потреба за мржњом“ је, пре свега, снажно уметничко упозорење и апел овом друштву да се супротстави насиљу.

    Апел против насиља

    „Мислим да су за уметност веома важни лични елемент и потреба која вас гура да нешто створите, напишете, снимите. Прво сам писао да бих преживео, а затим сам, после неког времена, одлучио да снимим филм. Књигу ’Зима без брата‘ (2015.) писао сам јер сам се плашио заборава, мада брата, наравно, никада нећу заборавити. И у филму крећем од те приче, али се бавим директно догађајем и причам о томе. Филм показује да то није инцидент, нешто што се десило једном човеку, па се неће десити никад више. Ми живимо у насилничком друштву и време је да се суочимо с тим. То насиље пролази некажњено, немамо осуду тог насиља, тамо где треба, пре свега у правосуђу“, каже редитељ у разговору за Спутњик.

    Чоловић у филму, поред трагичног убиства свог брата, прати још неколико случајева насиља, међу којима су убиство глумца Драгана Максимовића, Француза Бриса Татона, као и самоубиство дечака Алексе Јанковића који је био жртва вршњачког насиља.

    „Свим тим случајевима је заједничко то што, када бисте питали зашто је неко страдао, не бисте имали одговор. Не постоји рационално објашњење, није била реч о разбојништву, пљачки, нису се посвађали око девојке, или око новца, није се десио неки мафијашки обрачун... И зато испитујем зашто тако реагујемо на насиље и зашто уопште долази до њега. Систем је једна ствар, а како људи реагују, односно друштво, колико смо солидарни, колико имамо емпатије, то је друга ствар. На том пољу ми губимо, не успевамо да доведемо те ствари у нормалу“, каже наш саговорник.

    Насиље под лупом

    Чоловићев брат Фјодор Фримерман страдао је 2013. године, док је покушавао да спречи сукоб пријатеља и обезбеђења који је избио на једном београдском сплаву.

    „То је невероватан стицај околности. Мој брат није излазио на сплавове, а тада је изашао. Сви ми знамо ко је на сплавовима и ко је обезбеђење, какви људи стоје на улазима на сплавове и како се понашају, то чак није ни јавна тајна. Након испровоцираног сукоба, који није ни постојао, они су извели момке и почели да их туку. Познанику мог брата нанели су тешке телесне повреде, а мог брата су убили. Суђење, све оно што иде около, сам тај трагични догађај, реаговање, све је за под лупу“, сведочи редитељ.

    Оно што је, према његовом мишљењу, највећи проблем, јесте то што велики број случајева у којима недужни људи страдају као жртве насиља не доживљавају судски епилог, а јавност о њима говори само док постоји медијско интересовање за њих.

    Иако су људи који су убили његовог брата завршили у затвору, редитељ каже да се због начина на који је правосуђе водило и третирало тај случај „осетио као магарац“.

    „Они су осуђени на осам и по, осам и по и десет и по година, затим су били три године у затвору до доношења правоснажне пресуде, а онда их је судија пустио на наногице које се рачунају у казну. Од тог тренутка до данас они су на слободи. Суд нема снаге, мислим да то треба да буде политичка одлука — с тим људима се разрачунајте, нећемо да трпимо насилништво“, наглашава Чоловић.

    Да ли је полицајац пријатељ?

    Преиспитујући корене насиља, Чоловић се у филму враћа у прошлост и напомиње да му се чини да је чак и репресивни комунистички систем, у којем је човек због погрешне речи могао да заврши на робији, био хуманији, јер су људи могли да спавају у парку и имали осећај да нико не сме да их дира.

    „Тада су и учили децу да је полицајац који обилази рејон — човек који се брине о њима, пријатељ. У филму један дечак каже: Није родитељ, није комшија, него је то мој полицајац. Данас полицију везујете за нешто врло негативно, због разних бруталних слика које остају урезане у свест. Та бруталност је упућена ка грађанима, а не ка виновницима. Негативно се, нажалост, доживљава и суд. Знате шта се дешава и знате да то не функционише — то је есенција проблема“, уверен је редитељ.

    Насиље влада широм света, а редитељ нас на то подсећа кадровима који приказују трагичне догађаје, попут терористичког напада на куле-близнакиње у Њујорку 2001. године, напада Андраса Брејвика у којем је 2011. године страдало 69 невиних жртава, махом тинејџера, као и терористичког напада на редакцију часописа „Шарли Ебдо“ 2015. у Паризу.

    Уз песму „Београде“ Ђорђа Марјановића нижу се и кадрови у којима се подсећамо на све насилничке сцене које смо гледали овде током протеклих деценија и то након ратова деведесетих, од убиства премијера Зорана Ђинђића, протеста „Црвених беретки“, хапшења хашких осуђеника, паљења џамија, амбасада, све до напада на учеснике геј-парада...

    „Из тих кадрова видите да, чак и кад живимо у миру, као да смо стално у рату“, констатује редитељ, уз претпоставку да су корени апатије према насилничком понашању урезани у свест овог народа, навиклог на страдања — „од Косовског боја, па све до Првог и Другог светског рата“. „Сигуран сам да је то разлог због којег смо престали да ценимо људски живот“, додаје Чоловић.

    Може ли се победити потреба за мржњом?

    Чоловић наглашава да потреба за мржњом иде у два смера. Када је сазнао да му је брат убијен, прво осећање које га је опхрвало, била је управо мржња и потреба за осветом.

    „Један аспект су ти људи у којима се рађа потреба да некога повреде, да неког мрзе, без обзира на то да ли је Хрват, Албанац, да ли је то по националној, верској, сексуалној основи, или било којој другој. С друге стране, они у мени стварају потребу за мржњом, а ја јој се опирем. Ако ти људи убију мог брата на такав начин, моја прва реакција је ужасна и граничи се с потребом за осветом. То није на рационалном него на инстинктивном нивоу. Ја се против тога борим, јер сам свестан да мржња рађа мржњу, да је крвна освета круг који нема краја, којим се унесрећује надаље, обично се на крају унесреће и људи који с тим немају никакве везе. Та лопта, кад једном крене, само се повећава, као на лавини. Битно је да се то заустави!“, упозорава Чоловић.

    Домовина се брани лепим васпитањем

    Редитељ подсећа на стихове Љубивоја Ршумовића које су генерације стасале у последњим годинама бивше Југославије училе из буквара: „Домовина се брани лепотом, чашћу и знањем, домовина се брани животом и лепим васпитањем...“

    „Мислим да је највећи пораз то што је у нашој земљи све више људи који ће домовину бранити животом, него оних који ће је бранити лепим васпитањем! Код нас ће човек лако дати живот — и свој, а поготово туђи“, с горчином констатује редитељ.

    Документарац, који својом причом буквално нокаутира гледаоца, Чоловић, ипак, завршава топлом и нежном сликом — тако што својим дечацима чита одломак из „Малог принца“ о снази пријатељства и љубави.

    „Једном је једна естрадна личност рекла да највише страхује од две ствари — да јој дете не буде предмет насиља и да не буде насилник. То је подједнако велики страх. Знам начин како да дете не буде насилник — то су топлина и љубав! Дуго сам размишљао о томе како да завршим филм и схватио да то треба да буде управо мој однос према насиљу, односно начин на који се ја борим против њега. Желим својој деци никога да не мрзе, да буду отворени. Да ли ће то бити добро по њих у оваквом друштву? Вероватно, не!“, закључује редитељ, али упркос томе не одустаје од свог погледа на свет, погледа испуњеног љубављу уместо мржњом.
    Тагови:
    насиље, редитељ, документарац, Белдокс, Филип Чоловић
    Стандарди заједницеДискусија
    Коментариши преко Sputnik налогаКоментариши преко Facebook налога