Слушајте Sputnik
    Култура
    Преузмите краћи линк
    Пише
    0 155
    Пратите нас

    Редитељ филма „Реална прича“ и телевизијске серије „Мама и тата се играју рата“, глумац Гордан Кичић каже за Спутњик да га у његовој реалној глумачкој причи колега никада није ујео за руку, али да му се дешавало да уместо сценског шамара колега „опали“ прави.

    „Никада ме колега није ујео за руку као што се догодило главном јунаку серије и филма... Добро, биле су неке туче на филму, па и у позоришту се свашта издешава, рецимо, када вас колегиница промаши па вам уместо сценског шамара опали праву шамарчину... Дешавају се те ствари. Али, не, та реплика није реална у ’Реалној причи‘“, открива Кичић уз осмех.

    Текст Мирослава Момчиловића послужио му је, каже, да исприча своју причу, нешто што њега занима.

    „Знао сам од почетка да то мора да буде нека врста личног филма, ауторског, у коме имам шта да кажем“, објашњава за Спутњик разлоге за „ускакање“ у редитељске воде популарни глумац.

    Кичићев филм прати и телевизијска серија

    И док „Реална прича“ на чијем је сценарију радио са Момчиловићем неколико година крчи пут до домаћих, али и светских гледалаца, телевизијска серија „Мама и тата се играју рата“ (чијих је пет епизода такође режирао) управо је почела са емитовањем на јавном сервису.

    Кичићевим редитељским разлозима за задовољство треба додати и један важан, глумачки: реч је о недавно освојеној награди „Мија Алексић — бити глумац“, која је на известан начин крунисала његових готово четврт века бављења глумом.

    „Да ли сам овим и формално потврдио да сам глумац? Не знам, можда и јесам“, каже Кичић за „Орбиту културе“. „Бити глумац за мене значи да сам одлучио да се бавим овим послом и да имам среће да се и даље њиме бавим. И да неко, и после 24, 25 година професионалног рада, може да каже ’ето, он јесте глумац‘“, објашњава Кичић.

    У „Реалној причи“ поред глуме потписујете и сценарио и режију. Да ли се после овога трајно селите на редитељски терен?

    — Не знам, видећемо. Ово је путовање које за мене још увек траје, јер управо сада је кренуло емитовање серије „Мама и тата се играју рата“, која је заправо наставак филма „Реална прича“. Тек ту ћу, заправо, показати оно што сам радио протекле четири године. Паралелно снимање серије и филма представљало је својеврсни изазов, али што се редитељског посла тиче, чини ми се да сам од почетка знао шта хоћу. Имао сам и срећу јер сам се окружио одличним сарадницима. Мени је са глумцима веома лако зато што су моји и наш разговор је једноставан, имамо исти начин говора, тако да су лако разумели шта хоћу. За ове друге секторе ми је требало мало више времена да објасним шта ми треба. Ово је велика школа за мене, феноменално искуство и — јако ми се допало, наглашава Кичић.

    Сваки добар кадар оверен са „купљено“

    Ваша партнерка Нина Јанковић каже да је сарадња са Вама била фантастична, између осталог и због тога што сте све оно што нисте успевали вербално да објасните — показивали. Рекло би се да је предност кад је глумац редитељ?

    — Не знам да ли је предност, али је веома згодно, скраћује процес објашњавања. Кад си глумац, са глумцима се одмах разумеш и ту нисам ни очекивао проблеме. Имао сам друге бојазни које су се тицале техничких ствари — да ли ћу имати довољно кадрова за монтажу, шта ја желим да кажем том сценом, неком секвенцом... То је терен који раније нисам познавао. Али, изгледа да је испало све добро.

    Да ли је тачно да сте после сваког кадра којим сте били задовољни говорили „купљено“?

    — Купљен кадар, да. То је кад си задовољан, кад је кадар добар.

    Прича ослоњена и на лично искуство

    Главни лик „Реалне приче“ је глумац. Да ли сте ту причу бирали по сличности, из жеље да покажете како је бити глумац некад веома мучно, да то није само слава и популарност?

    — Тај текст Мирослава Момчиловића који је дошао до мене, био је написан једноставно, са четири, пет ликова. Али, та потка ми је послужила да испричам своју причу. Са писцем сам провео неколико година радећи на овом сценарију, направили смо карактеризацију јунака, сместили их у неке социјалне оквире. Неке друге ствари су се у тој причи саме наметале. Покушали смо да одговоримо на питање ко је тај човек, тај глумац. И будући да сам имао доста примера сопствених и из окружења, сценарио је негде наслоњен и на моје искуство у обављању глумачког посла. А због тога што сам ја и у животу глумац, а глумим глумца, прича је добила још једну димензију.

    Духовито је — истинито

    Кажете да Вам је било важно да једну горку причу испричате на духовит начин.

    — Прича о судбини двоје људи који се разводе и имају дете које не говори јесте горка, али сам желео ипак да је гурнем у неку врсту духовитог оквира, да по жанру буде драма-комедија. Чини ми се да сам био у праву. И сви ти кораци које сам бојажљиво правио када сам размишљао о овом филму, сада делују смислено и добро.

    Како се реченица „треба ли да умрем да бих доказао да сам човек“, коју изговарате у филму, смешта у комедију?

    — Не знам, мени је то јако духовито. Та реплика показује и дозу људскости тог човека, и дозу очаја у коме се он налази, и позив за помоћ... Оно што је заједничко свему томе је да је то све истинито.

    Тагови:
    Гордан Кичић
    Стандарди заједницеДискусија
    Коментариши преко Sputnik налогаКоментариши преко Facebook налога