Слушајте Sputnik
    Култура
    Преузмите краћи линк
    Пише
    0 250
    Пратите нас

    Путовање као херојска авантура, као синоним за слободу, али и за духовно сазревање, послужило је као инспирација водећим савременим писцима, чије су приче сабране у антологији „Зов даљине“. Збирку објављену у Лагуниној едицији „Таласи“, отвара прича Петера Хандкеа, а за њом следи још 19 узбудљивих литерарних путовања водећих српских писаца.

    Да ли сте икада лутајући по непознатом пределу размишљали с каквим бисте се све проблемима суочили на путу да сте средњовековни путник? Да ли сте икада сопствени град посматрали очима странца и откривали га по први пут? Да ли сте некад проучавали историју и културу неког великог града кроз само један детаљ у архитектури, на пример, врата?

    Збирка „Зов даљине“ отвара читаоцима управо такве, потпуно неочекиване углове из којих могу посматрати свет око себе. Почев од Хандкеове „Епопеје о ишчезавању путева“ нижу се приче Радослава Петковића, Владимира Кецмановића, Јелене Ленголд, Угљеше Шајтинца, Срђана Ваљаревића, Милисава Савића, Душка Ковачевића, Александра Гаталице и других српских писаца. Збирку су приредили Љубица Арсић и Дејан Михајловић.

    Путовање као херојска авантура

    Идеја о збирци која би окупила писце на тему путовања родила се прошле јесени, неколико месеци пре него што се свет суочио с пандемијом, затварањем граница и забраном кретања.

    „Ова антологија је чиста интуиција. Епидемија је затекла наше писце у ситуацији да размишљају о својим путовањима. У тим причама као да се остварује идеја Марине Цветајеве да не треба писати баш о свему, јер може и да се догоди. Многе приче су предвиделе одређене ствари, назначиле и чежњу за кретањем, за номадским начином живота и на најбољи начин показале како књижевност прати живот, али и како иде за корак испред онога што нам се дешава“, каже у разговору за Спутњик Љубица Арсић, уз напомену да су све приче у збирци објављене први пут.

    Збирку отвара нобеловац Петер Хандке, у чијој причи пратимо Ходача који нас води по разноврсним крајолицима, сликајући их јарким бојама природе – плавом, зеленом, црном, црвеном, белом.

    Петер Хандке
    © AP Photo / Francois Mori
    Петер Хандке

    „Путовање јесте нека врста херојске авантуре од Одисејевих времена до данас, јер напуштате простор сигурности и излазите из сопственог центра у подручје неизвесног и неочекиваног, али и нечега што је узбудљиво или лепо. Ханкде је велики путник и Ходач, онај који савлађује, без помоћи убрзаних средстава, простор и време. У том свом коферу Хандке носи много свог поетског пртљага, подразумевајући да је путовање и нека врста парафразе писања. Писање је путовање које предочава неизвесност, али и нешто необично и неочекивано на шта наилази читалац“, каже Љубица Арсић.

    Од средњовековног путника до туристе у сопственом граду

    Путовање је у збирци схваћено као феномен, те су аутори имали слободу да га сагледају на најразличитије начине.

    Један од занимљивих углова нуди нам Радослав Петковић, који нас у причи „Путник кроз време; пут ка замку" води на путовање по Словчкој, али из две перспективе – савременог путника, заштићеног прозорима и кровом свог аутомобила, с мобилним телефоном, електронским мапама, фотоапаратима и другим техничким помагалима, и средњовековног путника на коњу, чије је кретање у сваком смислу непредвидиво.

    „Радослав Петковић је пронашао један чудесан начин да нас прошета кроз простор који је другачији уколико се гледа из временске перспективе. Показао нам је кофер писца у којем се налази оно што је прошло и оно што је садашње“, каже Љубица Арсић.

    Једна од прича директно је повезана с данашњим временом јесте „Водич“ Владе Кецмановића, који „путује“ по сопственом граду, Београду, у пратњи једног изнајмљеног пса, и то у време полицијског часа, откривајући сасвим нова, непозната дворишта и пролазе у свом крају. И опет путује у неки нови свет, инспирисан данашњим искуством.

    „То је заиста занимљива прича, веома духовита, која говори о пракси која је постојала у Београду током полицијског часа. Неки људи су, наводно, изнајмљивали псе људима који нису могли да изађу на улицу. Написана је у препознатљивом стилу Владе Кецмановића и утолико је повезана с оним што се и нама дешавало на почетку ове пандемије, али, наравно, у њој има и много других слојева и других значења“, наводи уредник збирке Дејан Михајловић.

    Москва као обрнута бабушка

    Угљеша Шајтинац нам нуди један духовити, самоиронични „попис“ својих путовања, док нас Горан Петровић води кроз Москву, сагледавајући њену грандиозну архитектуру, културу и историју кроз – врата. То су врата метроа, врата цркава, врата стамбених зграда изграђених у време соц-реализма, врата луксузних ресторана, хотела, тржних центара. Кроз ту перспективу видимо све слојеве једног друштва.

    „Писац је онај који кроз детаљ може да сагледа целину, избегавајући оно што је опште, стереотипно. Добро приповедање огледа се у способности доброг посматрања. Горан Петровић је у причи 'Москва, обрнута бабушка' преко различитих врата, преко затварања и отварања и онога што се испред и иза тих врата налази, успео да исприча причу о путовању које представља једну врсту уласка у нов, неочекиван и узбудљив свет“, оцењује Љубица Арсић.

     

     

    Путовање као насушна потреба за писца

    Путовања су инспиративна за сваког човека, а нарочито за писце. Дејан Михајловић подсећа на то да је Иво Андрић био велики зависник од путовања, о чему је говорио у многим својим записима и интервјуима.

    „Говорио је о томе да је једноставно морао и волео да путује, да не зна шта би било да је морао да седи као Лав Толстој у Јасној Пољани цео живот“, подсећа Дејан Михајловић.

    Љубица Арсић верује да измештање из познатог простора писцу открива и другачије начине приповедања.

    „Физичко кретање је предуслов неког унутрашњег покрета и упућује нас на то да нешто другачије видимо, чујемо. Тај номадизам, то ходање о којем говори Хандке, и кроз беспућа, и кроз питоме пределе, сусрети с људима које разумемо или не разумемо, јесу нека врста провокације. Кад идете негде где сте нико и ништа, где никога не препознајете и нико вас не познаје, где можда и језик не разумете, као Срђан Ваљаревић у својој причи, налазите се на неком Северном полу, на ничијој земљи, где сте само човек и где треба да артикулишете вредности које се не подразумевају тамо где је ваше природно окружење -  стичете предуслов и за једну врсту одрастања“, закључује Љубица Арсић.

     

    Тагови:
    Лагуна, збирка прича, Горан Петровић, Љубица Арсић, Петер Хандке
    Стандарди заједницеДискусија
    Коментариши преко Sputnik налогаКоментариши преко Facebook налога