Слушајте Sputnik
    Култура
    Преузмите краћи линк
    Пише
    0 418
    Пратите нас

    Мрачне визије будућности, које се у једном времену схватају као дистопије, у неком каснијем раздобљу постају „нова нормалност“. Књижевност и филм обилују таквим примерима, а један од њих је „Блејд ранер“ из 1982. године, за који нисам сигуран да ли је био фантастика, или приручник за будућност, каже за Спутњик писац и преводилац Горан Скробоња.

    Дистопија- фантастика или приручник за будућност

    „У 'Блејд ранеру' гледамо друштво којим владају корпорације. Оне имају своје колоније на другим планетама и астероидима у Сунчевом систему и позивају људе са Земље да се прикључе насељавању тих светова. Ту су и репликанти, роботи-андроиди, који обављају најтеже послове, или служе људима за надокнађивање онога што им највише недостаје – емотивност, љубав и секс. А шта имамо данас? Илона Маска који жарко жели да колонизује Марс и огромним корацима иде ка томе са својом 'Спејс икс' компанијом. Џефа Безоса, најбогатијег човека на свету који је изашао из 'Амазона' да би се посветио новој фирми 'Блу ориџин', чији је циљ да измести тешку индустрију са Земље у орбиту. Приде, у Јапану имамо крајње реалистичне роботе за 'задовољство', тако да имамо и репликанте“, оцењује Горан Скробоња.

    Филмски критичар Ђорђе Бајић подсећа на то да је пре неколико година снимљен и наставак овог култног остварења, „Блејд ранер 2049“, у режији Денија Вилнева, који даје ново тумачење стварности.

    „То није римејк, али се надовезује на претходну причу и показује колико су се ствари, заправо, промениле, колико ту има надоградње и могућности за причу унутар приче. Коришћење постојећих образаца је веома присутно у популарној култури, а људи који се баве дистопијама их радо користе, стварајући веома добра нова читања класика“, сматра Ђорђе Бајић.

    Нова читања дистопијских класика

    Филмски критичар Мирољуб Стојановић истиче да је у последњих десетак година, од када је почела „дистопијска експанзија“, уочљив велики број екранизација и римејкова филмских дистопија које имају академски култни статус.

    „Примера ради, Рамин Бахрани је 2018. године снимио римејк 'Фаренхајта 451', легендарног дистопијског филма Франсоа Трифоа, насталог по Бредберијевој књизи. Уз тај, постоји мноштво других филмова за које се не може рећи да су пуки римејкови. Они настају из потребе да се, саобразно духу новог времена и нове публике, кроз гледалачко искуство реактуелизују и ревитализују стари садржаји, односно да се познате матрице прикажу на потпуно другачији начин“, каже Стојановић.

    Он нам сугерише да, ако погледамо било коју листу најбољих дистопијских филмова свих времена, видимо да је највећи број филмских остварења овог жанра потекао из књижевности, односно из потребе глобалне публике да комуницира с делима претходника на начин који јој је најпријемчивији.

    „Савремена филмска технологија тим делима, кроз нове начине реализације, даје потпуно нову, вредну димензију. Технологија је омогућила да ти филмови публици делују не само уверљивије и визуелно фасцинантније, него и да саме теме које обрађују постану атрактивније, бравурозније, привлачније“, каже Мирољуб Стојановић.

    Људи као серијски бројеви – руски књижевни класик на филмском платну

    Један од филмских пројеката који говори у прилог све већој потреби да се екранизују класичне књижевне дистопије и антиутопије јесте руска верзија чувеног романа Евгенија Замјатина „Ми“, чија се премијера очекује током ове године.

    Радња овог филма, који режира Хамлет Дуљан, одиграва се 200 година после Великог рата. Преживело становништво живи у савршеној држави, у којој, упркос ауторитарном систему серијских бројева, униформи и стаклених кућа, владају срећа и хармонија. Тако делује све док се оно што људе чини људима не пробије на површину и не подстакне борбу за осећања и за очување последњег бастиона човечанства на планети.  

    Хакслијев „Врли нови свет“ - визија која данас има документарну вредност

    Горан Скробоња примећује да се, када се говори о чувеним дистопијама, углавном спомињу Орвел, Замјатин, Дик, а да се веома често заборавља на још једно чувено и из данашње визуре заиста пророчанско књижевно дело – роман „Врли нови свет“ Олдуса Хакслија.

    „Та књига је написана пре готово сто година и говори о дистопији у којој се људи контролишу тако што им се дају рекреативне дроге и тако што се контролишу медији. Склон сам да помислим да Хаксли можда није толико интересантан за филмовање, јер би превише личио на документарац, а не на уметнички филм или серију – толико је његова визија будућег човечанства остварена или погођена. Та књига је управо један од доказа да људи који размишљају далеко унапред умеју веома добро да предвиде начин на који ће се друштво развијати и на који ће начин технологија на њега утицати“, оцењује Горан Скробоња.

    Климатска катаклизма и савремена Нојева барка

    На Нетфликсу је тренутно актуелна америчка постапокалиптично-дистопијска серија „Ледоломац“ (Snowpiercer), која је премијерно приказана у мају прошле године, на каналу ТНТ. Заснована је на истоименом јужнокорејско-чешком филму из 2013. године који је режирао Бонг Џу-Хо, односно на француској графичкој новели „Le Transperceneige“.

    У овој серији, која представља ново, детаљније читање већ обрађене теме, пратимо групу од неколико хиљада преживелих житеља Земље, који шпартају кроз њене непрегледне, ледом оковане и беживотне пределе у возу од хиљаду вагона, савременој верзији Нојеве барке чија је племенита мисија да одржи човечанство.

    За разлику од библијске приче, ова савремена је заснована на антиутопијској визији друштва које је, упркос томе што се налази на ивици егзистенције, и даље - заправо, више него икад раније - оптерећено поделом на класе, на вагоне првог, другог и трећег разреда, на елиту која је богато платила своје митско путовање и на слепе путнике који су у воз ушли без купљене карте.

    За чим смо све кадри да посегнемо у борби за опстанак, појединачни и колективни, да ли нам глад и страх могу убити потребу за слободом, али и умемо ли да будемо слободни – само су нека од питања која отвара ово дело.

    Римејк – мамац за широку публику

    Комерцијални аспект сваког римејка дефинитивно постоји. Препознатљиво име и наслов јесу оно што ће људе привући да погледају филм или серију. Ипак, римејк је и добра прилика да се нешто старо исприча на нови начин, да се обогати, промени и модернизује“, истиче Ђорђе Бајић.

    Римејкови дистопија су, уједно, и могућност да се друштво изнова упозори, или да се подсети на болне тачке које би могле да га доведу до колапса, било да је реч о климатским променама, о нуклеарном рату, или о доминацији вештачке интелигенције, јер их свака од тих катастрофа неминовно води оном што је страшније и од физичког истребљења – губитку слободе.

     

    Сутра: Како су савремене дистопије постале глобални феномен

    Тагови:
    Џорџ Орвел, Франц Кафка, дистопија, Горан Скробоња
    Стандарди заједницеДискусија
    Коментариши преко Sputnik налогаКоментариши преко Facebook налога