Београд+ 26°C
Ниш+ 22°C
Слушајте Sputnik
    Писац Владан Матијевић

    Грешка би могла скупо да нас кошта

    © Sputnik/
    Орбита културе
    Преузмите краћи линк
    Дејана Вуковић
    0 120171

    Роман „Сусрет под необичним околностима“ замислио сам као бег од актуелних тема и ангажованости, али писац никад не може све да предвиди, каже за Спутњик Владан Матијевић.

    Нова књига једног од најнаграђиванијих српских књижевника романтична је прича која представља снажну побуну против доба нељубави и хладне реалности. Иако необичан у односу на Матијевићева претходна дела, роман „Сусрет под необичним околностима“ такође одражава и пишчеву критику друштва.

    „Хтео сам да побегнем, али чак и када пише духовито, човек се неких ствари можда и несвесно дотакне и да слику стварности. Отуда и у ’Сусрету‘ има критике друштва, пре свега нехуманог односа према старим људима. Моја основна намера је ипак била да напишем духовит роман, да се онај који га чита — смеје и да буде добро расположен.“

    Ако сте пре неколико година слику нашег стања описали насловом ваше књиге Врло мало светлости, као та слика изгледа данас?

    — Толико је мало светлости да је тешко оценити да ли је мање у односу на пре или је исто, али више свакако није.

    Како као писац, а поводом недавног трагичног догађаја у Ници, одговарате на питање зашто је свет постао тако опасно место за живот?

    — Мислим да је овај 21. век екстремно тежак. Поставио је нека питања на која одговоре не можемо наћи у прошлости. Раније је људско искуство помагало, будући да су се неки проблеми понављали, и човек је лакше, потпомогнут искуством, могао с тим да изађе на крај. Сада се време толико убрзало, свет се сваким даном мења и чини ми се да је човек у тежој ситуацији него што је био у ранијим вековима.

    Где иде свет ако се све расцепкава и растаче, народи се одвајају готово гвозденим завесама, компромис постаје немогућ? Шта очекујете да се из овога још може изродити?

    — Тешко је одговорити, али свакако пут којим смо кренули није добар. А грешка би могла баш скупо да кошта. Не знам да ли ће се наћи човек, решење, одговор и да ли ће људи препознати тај одговор на време, али чињеница је да је у 21. веку, са овим технолошким напретком човеку све теже јер му није ни дорастао. Он је у односу на средњи век само мало напредовао, а технологија толико да не знам може ли човек све то да контролише, да успори, стане на лопту и размисли шта даље. Не знам, али тешко је бити оптимиста.

    Глобализам и мултикултуралност посустају, а европски лидери и они који су задужени да то држе под контролом делују немоћно. Зашто у свету, па и у Француској, нема лидера попут Де Гола који би могао да одговори на изазове времена?

    — То је компликовано питање на које би се могло одговорити питањем зашто у књижевности нема писаца какви су у Де Голово време били Сартр, Ками и многи други, филозофи, умни људи. Свет је у једној суманутој трци за новцем као што је у књижевности трка за тиражом… Неке ствари увек дођу на наплату. Ово што се догађа у свету није старо 10, 15 година, неке ствари и поступци трају читав век. Све је то повезано. Сећам се политичара који су се у време бомбардовања СРЈ нашли у исто време на челу држава које су водили, што је било незамисливо ’50-их и ’60-их година прошлог века. Последње две деценије видимо да на чело сваке земље долазе неки људи који раније не би могли ништа битно да обављају.

    Како тумачите конфронтацију света и Русије, да ли те искључивости могу донети нешто добро?

    — Оне не доносе ништа добро и стварно је потребно да се једном седне за сто и нађу нека решења. А сигурно није решење да се једна сила оружјем примакне другој сили, па да се то оружје нагомилава на границама. Надам се да људи увиђају ту могућност грешке и неспоразума који могу довести не само до рата него и до краја цивилизације.

    Кажу да писцима погодују таква, драматична времена…

    — Волео бих да нису тако драматична. Није мени тешко да пишем о љубави, сексу, еротици, о било чему људском. Волео бих ја да је мени мало досадно, доста ми је толике занимљивости.

    И даље из Чачка, а не из Београда, сагледавате свет. Да ли је то што сте у унутрашњости привилегована или скрајнута позиција?

    — Све има своје плусеве и минусе. Мислим да је, поготово раније, писцу било лакше да ствара из великог центра, јер ту су библиотеке, колеге, живот који доста помаже и стварању и искуству писца. Сада је подједнако тешко свуда, с обзиром на положај писца и уопште уметника. Бити у унутрашњости сигурно није привилеговани положај, али има неких предности, у мањем месту дан дуже траје и човек ипак има много више времена за стварање.

    Добитник сте свих значајних књижевних награда — Нинове, Мешине, Андрићеве, Борине… Сматрају вас натпросечним писцем. Како се носите с тим?

    — Често чујем те квалификације. Годе ми, али не слушам их свакодневно и не размишљам о њима. Можда због тога радим као да пишем своје прво дело и као да иза себе немам ништа.

    Ваш роман Часови радости, чија је тема еротика, побудио је својевремено велико занимање читалаца. Остала је шала да сте ви заправо главни јунак своје књиге.

    — Имао сам једну промоцију у Лајпцигу, где сам, упитан ко је главна јунакиња, одговорио као Флобер за госпођу Бовари: „Маца Аксентијевић — то сам ја“. Али, у ствари, то је роман који има највише сличности са „Сусретом“, с тим што тамо има хумора и еротике, а овде хумора и фантастике.

    Како оцењујете стање у српској књижевности, држи ли она до оних стандарда које је давно освојила?

    — Бојим се да смо слабији него што смо били. Чини ми се да смо у оно најружније време, деведесетих, имали бар по двадесет изузетно добрих књига, а није се објављивало много. Сада се објављује бар десет пута више, а чини се да је добрих књига све мање. До тога доводи и ова дуга криза у култури која је криза у сваком погледу — и у новцу и у институцијама и у вредновању и у постављању правих људи на права места… Мислим да све то траје довољно дуго и да мора да остави последице. Данас се писци баве писањем готово из хобија, уз колумне, текстове за новине, телевизију… Раде неке текстове који нису оно што желе него оно што морају. Права дела пишу тек онда кад уграбе време.

    Смета ли вам када се у књижарама, или у медијима, изједначе вредности и трендови?

    — То је нешто што има везе са овим временом и овим веком. И то је тако у мањој или већој мери и у Француској, и у Америци, Немачкој, Русији… Сада је вредност новац, битан је тираж. Развијене земље се труде да помогну вредности, код њих није све препуштено тржишту као код нас. Али мени је чак и то у реду. Ако нема других вредности, чак и тај тираж је неко правило, показује да неки аршини постоје, без обзира што нису прави.

    Ваша јунакиња Ана Жежељ не би пристала на такву реалност, она би се од ње бранила кутијом данхила и флашом лозе. Шта је ваш начин побуне, отклона од онога што није из вашег система вредности?

    — Мој начин је да створим Ану Жежељ која се буни.

     

    Тагови:
    култура, интервју, Владан Матијевић
    Стандарди заједницеДискусија
    Коментариши преко Facebook налогаКоментариши преко Sputnik налога