Селектор Енглеске Герет Саутгејт и фудбалер Хари Кејн прослављају победу против Шведске у четвртфиналу мундијала у Русији 7. јула 2018.

Фудбал се вратио кући

© REUTERS / Dylan Martinez
Вести са Светског првенства у фудбалу
Преузмите краћи линк
Владимир Судар
183

Шта год да уради Енглеска у преостале две утакмице на првенству, младићи селектора Герета Саутгејта већ су постигли велики успех, какав нико на Острву уочи почетка Мундијала није очекивао.

Искуства колевке фудбала на мундијалима, упркос титули светског шампиона из 1966. године, нису баш најсрећнија, пре би се могло рећи да су тешко разочаравајућа. Јер највећи успех Енглеза на претходних 14 мундијала на којима су учествовали (изузев 1966. кад су као домаћини освојили првенство) било је четврто место у Италији 1990. године.

Дакле, Енглези су, и под условом да изгубе од Хрватске у полуфиналу и од Белгије у борби за треће место, већ изједначили други најбољи резултат. А разлика између генерације из ’90. и данашње је та да је она од пре тридесетак година била састављена од светских мегазвезда попут Герија Линикера и Пола Гаскојна Газе, док репрезентацију 2018. чине „другопозивци“ Премијер лиге.

Кратка историја надмености и разочарања

Отуда је и пласман у полуфинале за многе Острвљане више него изненађујући. Подсећамо, на претходних пет мундијала репрезентацију Енглеске предводиле су звезде попут Дејвида Бекама, Вејна Рунија, Стивена Џерарда и Френка Лампарда, а једва су се два пута „провукли“ до четвртфинала, док су пре четири године у Бразилу такмичење завршили у групној фази.

Историја енглеских бламажа на светским првенствима почела је још давне 1950. године. На првенству у Бразилу прво су победили Чиле са 2:0, затим се осрамотили поразом од аутсајдера — репрезентације САД од 1:0.

Чувена анегдота везана за тај меч каже да је један новинар добио отказ, јер је резултат са телекса „Енглеска — САД 0:1“ на своју руку преиначио у 10:1, сматрајући да је у питању грешка. Енглези су затим изгубили и од Шпаније (1:0), па су се на Острво вратили потпуно осрамоћени.

Кад је реч о првом послератном првенству и првом на којем је Енглеска учествовала, важно је подсетити да се Енглеска вратила у ФИФА тек 1946. године, после 21 године „добровољног изгнанства“, јер су сматрали да им је „испод части да се такмиче са другим нацијама“. Због те надмености, изостали су и са прва три, предратна првенства.

Ту се не завршава прича о разочаравајућим наступима репрезентације Енглеске. Такмичење у првој фази завршили су и 1958, а на првенства 1974, 1978. и 1994. године нису се ни квалификовали.

„Српска посла“ колевке фудбала

Кад се погледа историјат енглеског учешћа на мундијалима, укључујући и надања и разочарења навијача, лако би се могла повући паралела са Србијом/Југославијом.

Као и на „нашим просторима“, нема репрезентације Енглеске коју навијачи на велика такмичења нису испратили са очекивањима да ће се вратити са трофејом. Проблем је што би после неубедљивих наступа (осим 1966. и 1990. године) нација падала у колективно очајање.

Отуда се пласман репрезентације „другопозиваца“ предвођених Геретом Саутгејтом, од које отпочетка нису много очекивали, може сматрати прекретницом у острвском схватању фудбала.

Истина је, одмах након проласка у групи са једним озбиљним ривалом и два неозбиљна противника, Енглеска публика се вратила „старим навикама“, односно очекивањима да ће засести на трон света. А колико се Енглези „ложе“ да ће освојити титулу, потврдио је један гастарбајтер из Подгорице који се вратио у Црну Гору одмах после утакмице осмине финала.

„Од толиког ’ложења‘ морао сам да побегнем из Лондона — то је неподношљиво“.

И поред тога, за паролу/песму која се не може избећи ових дана у (пре свега енглеским) медијима — „Фудбал се враћа кући“, а којом се „најављује“ енглеско освајање трофеја, може се рећи да се већ обистинила.

Панк селектор и модна икона

Енглези су без великих звезда стигли до полуфинала и самим тим изједначили други најбољи резултат у историји. Уколико победе у једној од две преостале утакмице превазилазе генерацију из 1990. године, а ако победе у обе — поновиће најбољи резултат.

Несумњиво, најзаслужнији за тај успех је селектор Герет Саутгејт који је преузео репрезентацију на почетку квалификација и одвео је на Првенство упркос лошем старту. Некадашњи губитник, фудбалер који је промашио пенал у полуфиналу против Немачке на Европском првенству 1996. године, данас је најпопуларнији човек у Енглеској.

Интересантно је да је Саутгејт, уочи тог полуфинала, заједно са саиграчем Стјуартом Пирсом побегао на концерт поново окупљених Секс пистолса у Финсбури парк у Лондону. Селектор који је пре 22 године у пракси направио најбољу „симбиозу панка и фудбала“ (и промашени пенал против Немаца је тако панк), данас је постао модна икона у Енглеској, као што је некад био Дејвид Бекам.

„Обуцимо се као Герет Саутгејт“ нови је модни тренд у Енглеској међу мушкарцима, који масовно купују прслуке како би се и на тај начин поистоветили са селектором фудбалске репрезентације.

А Саутгејт је, кад се подвуче црта, само радио свој посао — селектирао је најбоље и савршено их је укомпоновао у тим. Уз мало фудбалске среће, дошли су и резултати. Кад их нико није очекивао.

Тагови:
мода, панк, фудбал, Светско првенство у фудбалу 2018, Русија 2018, Секс пистолс, Дејвид Бекам, Гарет Саутгејт, Енглеска, Белгија, Бразил, Немачка, Италија, САД, Хрватска, Русија
Стандарди заједницеДискусија
Коментариши преко Facebook налогаКоментариши преко Sputnik налога