Слушајте Sputnik
    Живот
    Преузмите краћи линк
    Пише
    2255
    Пратите нас

    Осим што је најрадоснији хришћански празник, Божић има посебан значај за Србе. Постоји циклус божићних обичаја који почињу постом, а затим низом сегмената које по веровању треба урадити до Бадњег дана и дочекати празник најсвечаније могуће у кругу своје породице. Представићемо и најчудније обичаје, од вола у кући, до гледања у масноћу качамака.

    Професорка етнологије др Весна Марјановић открила је у разговору за емисију „Орбита културе“ да су се празници рађали у дугом трајању хришћанства, а да се Божић светкује од 4. века.

    „Јустинијан Поповић је забележио први датум који се у историји повезивао са Божићем. У питању је 25. април. Дакле, тај датум је шетао, док се на крају није устоличио на Никејском сабору као 25. децембар, односно 7. јануар по старојулијанском календару. То има смисла, зато што наступа после зимске краткодневице, када све мирује у природи. Народ је тада светковао рађање нове године, новог Бога, новог лета“, објашњава Марјановићева.

    Божићни обичаји као симболи и српства

    Божић је био важан за традиционалну културу српског друштва. Не тако давно, Срби су већином били рурално оријентисани, неговали су аграрно-сточарску културу, а поред ишчекивања рођења Исуса Христа, на Божић се заправо славила и Нова година, коју наш народ није имао обичај посебно да обележава.

    „Срби су веровали да се поред Исуса рађа и Сунце, односно ’млади Бог‘, тако да су и одређени ритуали били у том правцу усмерени. Постоји циклус божићних обичаја. Почињу божићним постом и онда низом сегмената које по веровању треба урадити до Бадњег дана и дочекати празник најсвечаније могуће у кругу своје породице“, истиче професорка етнологије.

    Од када су населили Балканско полуострво, у традиционалној култури Срба се може осетити синкретизам старобалканских култова, античких култова и словенског духа. Обичаји нам се у одређеној мери разликују од осталих словенских народа, а опет, светковања нам се не подударају у потпуности са балканским наслеђем.

    „Ту постоји један синкретизам, али је чињеница да је бадњак који ми јако својатамо — искључиво српски. И други народи су налагали разне цепанице, палиле су се ватре, да би се неком преносном магијом утицало да се Сунце што пре роди. То је задржано код Срба. Ми смо то разрадили и вековима градили, док нисмо добили ту једну форму, која је на неки начин изнедрена у 19. веку“, објашњава саговорница Спутњика.

    Новогодишња јелка — руска?

    У времену глобализације ни традиционални обичаји нису одолели спољним утицајима. Наша саговорница тврди да су новитети у празновању углавном долазили са севера и из германске културе.

    „Уношење божићног дрвцета у нашим крајевима, јужно од Саве и Дунава, није било уобичајено. Ту је и кићење јелке која је чист протестантски чин, а опет га је прихватио цео свет. Постоје мишљења да нам је јелка дошла из руског културног наслеђа — што није немогуће, јер су Германи и Руси били комшије“, каже професорка етнологије и додаје да се историја кићења зимзеленог дрвета развијала од 17. века, када се иначе Божић у грађанској Европи пребацио са улица у породична огњишта. Тада је кренуло и даривање деце, а заправо, према речима наше саговорнице, све потиче од даривања бебе Исуса. Тада се први пут у записима помиње грана окићена астралним симболима — Сунцем, Месецом, али и бебом у повоју и овчицама.

    Новогодишња јелка у Кремљу
    © Sputnik / Рамиль Ситдиков
    Новогодишња јелка у Кремљу

    Није смак света ако се прескочи неки обичај

    И обичаји и традиција су флуидни и морају се усклађивати са временом у којем се живи. Обичаји трају онолико колико имају смисла за заједницу. Маријановићева сматра да народ ништа не постиже када по сваку цену у граду жели да остане доследан изворним сеоским обичајима.

    „Симболика празничног понашања треба да остане, али буквално симболика. Сигурно да нећемо призвати бољу годину налагањем бадњака на терасама, на роштиљу да прегори и тако даље. То су тако ружне и непотребне активности које наш народ предузима“, објашњава професорка, истичући да је у руралним подручјима ситуација ипак нешто другачија. Наиме, тамо се настоји да се одрже обичаји који се преносе генерацијама.

    „Рано ујутру на Бадњи дан одлази се у сечу бадњака. То обично чини деда са својим унуком. Они се извињавају том храстовом дрвету што морају да га посеку, па га посипају и дарују пшеницом или кукурузом. Увек се носи комад хлеба умешен на Бадњи дан, као нека врста жртве или извињења. Цео чин се у прошлости изводио са великим страхопоштовањем. Ту се преплиће веровање у словенски култ предака, јер се веровало да душе мртвих обитавају у дрвету“, наглашава наша саговорница.

    Бадњак се стављао на источну страну куће, а кад се смркавало, онда се он секао на три до пет облица које је уносио домаћин. Сваки пут су врата била отворена. Бадњак се премазивао медом, стављао се да прегори, не да изгори. Они угарци који остану, чували су се за Мали Божић (Српску нову годину), када се стављао да прегори тотално.

    Паљење бадњака испред Храма светог Саве
    © Tanjug / Сава Радовановић
    Паљење бадњака испред Храма светог Саве
    Разлике у обичајима од места до места

    Иако насељавају малу географску територију, Срби не би били Срби да међу њима не постоје одређене поделе — па и у начину обележавања празника.

    „На југоистоку земље је задржан обичај увођења животињског полажајника. Негде је то во, негде је свиња. Свиња јер рије напред. Волу се припремао посебан округао колач. Људском полажајнику који је долазио, тај колач се ставља на главу, а волу на рог“, открива Марјановићева.

    Разлике постоје и у бадњаку, па се тако у недостатку стабала храста у Војводини сече багрем. Такође, први божићни хлеб на северу се зове Божићни колач, док је јужно од Саве и Дунава називамо чесницом.

    Чесница је једна врста жртве прецима, односно младом Богу. У њу се стављају разна знамења: дрвце са прага, пшеница, кукуруз, део јарма… Ко од укућана шта одломи, тиме ће се бавити током целе године. Онај ко добије неку пару, ту пару даје домаћину и он је постављао за икону. С њом се куповала со. Со је била битна, јер је то намирница коју домаћинство не може само да произведе“, констатује професорка.

    Традиционално ломљење чеснице
    © Tanjug / Тања Валич
    Традиционално ломљење чеснице

    Са друге стране, северна панонска култура познаје култни Божићни колач који се стављао на четири јабуке, али и једну другу врсту чеснице.

    „Војвођанска чесница подсећа на суву питу. У њу се стављају суво грожђе, мед и све оно што се на неки начин приписује као хтонска храна доњем свету и прецима. Божићни колач је на неки начин у тим насељима замењивао славски колач, јер нам је познато из архивске грађе да је Марија Терезија бранила да се пуно троши на славе, ставивши таксу на ношење славског колача“, наглашава саговорница Спутњика.

    На питање који је најчуднији српски обичај у доба божићних празника, професорка етнологије одговара:

    „Једна студенткиња ми је причала пре неколико година да у њиховом крају ујутру када се устане на Божић, сви прво морају да се огледају у масти од качамака. Каже да их бака не пусти из куће док свако не види своје лице. То је остало од веровања да на Божић морате да видите свој одраз како бисте себе заштитили за целу годину“.

    Тагови:
    божићна трпеза, Божић
    Стандарди заједницеДискусија
    Коментариши преко Sputnik налогаКоментариши преко Facebook налога