Слушајте Sputnik
    Живот
    Преузмите краћи линк
    0 190
    Пратите нас

    Село Уелен, издужена трака земље широка триста метара, најисточније је насеље Евроазије. С једне стране је лагуна, с друге Чукотско море. Куће стоје на шиповима (шипке закопане у земљи), тако се гради на вечитом мразу. Током олуја вода некада потапа степенице објеката. Понекад моржеви и китови заврше на обали, медведи долазе кад осете мирис.

    До Крузенштерновог острва, у америчкој држави Аљаска, од Улена има око педесет километара воденим путем. До Москве има више од шест хиљада километара по правој линији. Али никакве „праве“, наравно, нема. Треба да летите авионом из Анадира, главног града Чукотке, до приморског села Лаврентија. А даље зависи какву ћете срећу имати. Хеликоптерски летови до Улена су једном у две недеље. Може се доћи морским путем. 

    „Ако хеликоптер треба дуго да се чека, а море је мирно, локални становници изнајмљују чамац. Зими путујемо теренским возилима и моторним санкама. Повремено на псећим саоницама“, каже Сергеј Климаков који је родом из Уелена. Пре пет година он је уписао колеџ у Анадиру. Од тада ниједном није био у родном крају, иако му недостају пријатељи и породица, али пут је превише компликован. 

    Хеликоптери и саонице кoје вуку пси

    Према речима Ирине, која је из истог села као и Сергеј, псеће саонице користе највише две породице, а други су већ одавно прешли на савременији транспорт. Међутим, једном годишње се у околини села организују трке, а учесници са псима стижу из различитих делова Чукотке. 

    Становници села Уелен на Чукотки
    © Sputnik / А. Блохин
    Становници села Уелен на Чукотки

    „Овде је цивилизовано“

    Нико се не жали на услове. „Све је ту. Цивилизација. Струја и вода без прекида. Међутим, понекад постоје проблеми са интернетом и дигиталним каналом“, каже локални становник Олег. Он је у Уелену практично читав живот. Одавно је навикао на климу и недостатак забаве. 

    Највиша зграда је троспратна школа. Иако омладина тежи да оде у град, не може се рећи да село умире. „Активно се гради. Од 2009. године куће су постављене на шиповима. Струја, вода и све за нормалан живот је спроведено. У викендицама неки уграђују централно грејање, а други се греју на шпорет. Угаљ се једном годишње увози бродом“, додаје Ирина. Она се преселила у Хабаровск 2013. године, али летос је била у посети домовини. 

    „Када сам живела у Уелену, хтела сам што пре да одем. Сви се познају међусобно, шта на једном крају села кажу, на другом одмах чују. Сада схватам да ми је тамо све некако драже“, признаје Ирина. 

    Велике пошиљке хране достављају се у Уелен морским путем, обично у августу, а у друго доба године храна се доставља у малим количинама теренским возилима и хеликоптерима. Постоји неколико приватних продајних места и једна државна продавница у којој су цене исте као у Анадиру. Међутим, у регионалној престоници није јефтино. Воће и поврће је око 300-500 рубаља (3,3-5,5 евра). Понекад се у Уелену зелениш не може купити ни за пуно новца. 

    „Ове године није било краставца и парадајза, али било је јабука, поморанџи, лимуна, белог и црног лука“, набројала је Ирина. 

    „Иако су цене високе, избора нема и људи узимају. На пример, картон јаја (33 комада) кошта 1.100 рубаља (12,11 евра)“, појашњава Климаков. 

    Радних места има мало, као и становника. Становништво је нешто више од шест стотина људи. У Уелену постоје школа, вртић, дом културе, поларна станица, гранични прелаз, радионица за резбарење костију моржа (традиционални вид уметности на Чукотки) и продавнице. 

     Радионица за резбарење костију моржа (традиционалнa уметност на Чукотки)
    © Sputnik / В. Чистяков
    Радионица за резбарење костију моржа (традиционалнa уметност на Чукотки)

    „У радионици постоји секција за школарце. Сировине обезбеђују ловци. Израђују производе углавном за изложбе, али сељани узимају нешто и за себе и за рођаке на копну“, каже Сергеј Климаков. 

    Међутим, Олег из Уелена примећује: „То је мало скупо за локално становништво“. Ирина има само неколико привезака локалне производње. Али радионица за резбарењу костију моржа је позната: производи који су овде направљени се чувају, између осталог, у музејима у Москви и Санкт Петербургу. 

    Карактеристике локалног „компота“

    Готово сви пецају рибу у Уелену, а многи лове бајкалску фоку. Китове лови посебна бригада. На море излазе на неколико чамаца. Лове уз помоћ харпуна, построје се у ред и носе убијену животињу на обалу. На обали чекају сељани, сви имају право на део плена. Најбољи комади иду китоловцима

    „Сада на расподелу иду углавном старији. Омладина не жели да учествује“, објашњава Ирина. 

    Карактер и укус староседелаца Уелена су сурови. 

    „Када сам била мала, потрчала сам на море, а тамо су уловили моржа. Бака је седела на обали. Пробила је црева животињи, извадила утробу и јела. Називала је то ’компотом‘“, сећа се Ирина. 

    Већина становништва су Чукчи и Ескими. Ирина је Рускиња. Њена бака је послата у Уелен по задатку, упознала се са радником поларне станице, удала се и добила децу. Тако су обоје остали у селу на крају света. 

    Ирина је опрезна са локалном кухињом. „Живела сам тамо толико дуго, али нисам навикла. Солили су китово месо, сакупљали биљке (постоје четири врсте) и припремали их са бобичастим воћем на масти. Праве ’кимгит‘: чисте моржа, затим утробу стављају у труп и закопају. Али сада се мало људи бави овим, углавном као храну за псе. Посебно јело је китова кожа. Неко је чак једе и сирову. Видела сам јер сам недавно присуствовала чишћењу. Пробала сам китово месо, али само димљено. Уопште не подсећа на рибу, више је као говедина. Сматра се да је деликатес језик, многи га хвале, али то није за мене. Уопште не знам укус моржа и бајкалске фоке. Можда само џигерицу, али по нашем, руском рецепту“.

    Фоке
    © CC0 / Unsplash
    Становници Уелена лове фоке и китове и од њих припремају различита јела

    „Медведи долазе на јесен“

    Зиме у селу обично нису превише ледене. Према речима Олега, најчешћа температура је минус 15. У селу које је са две стране окружено водом, врло је ветровито. На јесен таласи долазе скоро до кућа. После лошег времена, море на обалу избаци убијене животиње, по које долазе медведи. „Осећа се мирис, али није много јак, јер тамо није толико вруће“, каже Ирина. 

    Непосредна близина велике воде узрокује и друге невоље. „Поставили су лукобране, а море их је већ потукло. Некада се деси да степенице у кући однесе вода. Раније сте могли да гледате село са брда и видите да је тачно на средини између мора и лагуне. Сада изгледа као да се вода приближава. Мења се клима. Прошле или претпрошле године температура се попела на плус 20, неки храбри људи су се чак купали“. 

    Недалеко од села се налазе термални извори, најсевернији термални извори Азије. Мештани тамо долазе и лети и зими. 

    Ансамбл Дома културе у Уелену
    © Sputnik / В. Грицюк
    Ансамбл Дома културе у Уелену

    Шаман и нотар

    Ирина се сећа да су не тако давно, током њеног детињства, у селу живели шамани. „Обично се права на наслеђе документују код нотара, а тамо је све много једноставније. Глава покојника се умотава у чаршав, а рођаци се окупљају около. Шаман је говорио коме и шта покојник предаје“. 

    Ова традиција је сада део прошлости, али у Уелену још увек јако верују у духове. Када особа у селу умре, локални ансамбл отказује пробу или наступ, јер се таквим даним не сме ударати у даире, зато што оне повезују људе са душама преминулих. Нема потребе да се они узнемиравају. 

    Прочитајте још:

    Тагови:
    живот, Чукотка, Уелен
    Стандарди заједницеДискусија
    Коментариши преко Sputnik налогаКоментариши преко Facebook налога