Слушајте Sputnik
    Сава Владиславић

    Кроз дурбин Саве Владиславића види се до Кине /видео/

    © Wikipedia /
    Анализе и мишљења
    Преузмите краћи линк
    Пише
    11532
    Пратите нас

    Сава Владиславић, човек немирног духа, током живота је пропутовао готово цео свет, од Лондона до Пекинга, у међувремену тргујући, основао руску тајну службу, био у важним дипломатским мисијама, утврдио границу између Русије и Кине, основао један град, спасио руски двор од уништења, подигао устанак у Херцеговини, основао Карловачку гимназију…

    Велимир Ивановић је написао његову романсирану биографију под називом „Дурбин грофа Саве Владиславића“.

    „Идеја која се родила са инспирацијом била је прилика за наш народ, који је у овим злослутним временима разноразних притисака, глобализације, транзиције и осталих непоћудности, почео да губи осећај за своју историјску и осталу наследну грађу која му је битна да би могао да опстане. На почетку књиге навео сам изреку Умберта Ека: ’Почнимо са сећањем‘, јер ако не почнемо да се сећамо, не знамо шта нас у будућности чека, а што је најгоре од свега, не знамо ни ко смо“, каже Ивановић.

    Зато је роман усмерен на најшири круг читалачке публике, како би показала да, како Ивановић каже, прегаоци који немају никаква ограничења у учењу и знању, немају препрека да стигну до највећих висина.

    Због тога је и наслов књиге симболичан — кроз дурбин се види даље него голим оком.

    Како наш саговорник каже, било му је потребно четири године истраживања и годину дана писања да би роман изашао пред читаоце.

    „Тако обилна и велика биографија, фактографија и документа која је Дучић успео да пронађе у архивима, била је материјални основ за писање ове књиге. Ја сам осетио потребу да то уобличим у живу форму и зато сам то преточио у роман. Постојале су велике празнине у Савином животу, јер су његове делатности биле и тајне операције, тајне мисије, што отвара простор и могућности романсијеру да се размаше“, објашњава Ивановић.
    Велимир Ивановић
    Насловна страна романа „Дурбин грофа Саве Владиславића“, Велимира Ивановића.

    Трудио сам се да, истражујући документа из разноразних архива и библиотечку грађу о местима где је Владиславић боравио, прикажем амбијент, атмосферу живота, уметничка и научна достигнућа тог времена у Европи и да нашег јунака што реалније осликам, додаје он:

    „Под старе дане морао сам да учим руски, како бих могао да читам литературу и да је разумем, што у принципу није тешко. Говорим енглески, немачки и италијански, али руски је нешто што нам је, наравно, ближе. Учење језика који нам је доста близак било је једно велико задовољство.“

    Немирног духа је и писац романа, па се, иако по образовању економиста, успешно бавио и сликарством, живео је у Италији, Америци и Србији, а до скоро је био власник једне од шест рестаураторских радионица у Европи које се баве рестаурацијом предмета од метала и порцелана.

    © Sputnik / Ненад Дроњак
    Велимир Ивановић, аутор романа „Дурбин грофа Саве Владиславића“.

    Колико су, што кажу Италијани, чудни путеви господњи, говори и податак да није први у својој породици који је проучавао Владиславићев живот. Његов рођак, Бранимир Поповић, предратни дипломата, службовао је заједно са Дучићем у Букурешту и помагао му је у прикупљању докумената о Владиславићевом животу.

    С обзиром да је Владиславић, када се преселио у Цариград и у османској престоници основао фирму, почео да се бави и обавештајним радом, роман је у великој мери и шпијунски.

    Ивановић описује како је наш јунак основао обавештајну мрежу и како је руском посланству доставио географске карте Црног мора, чуване у сефу француског амбасадора. Француска је била једина европска земља са којом је Турска, још у време ренесансе, закључила савез.

    „Та обавештајна мрежа почела је да даје занимљиве резултате, јер су се информације сакупљале и са двора, као и са многих места која су обичном човеку недоступна. Да ли је то био хамам где су се налазиле жене из харема, па су ту трачариле и причале анегдоте из свакодневног живота. Он је и ту имао доушнике. Имао је једну торбарку која је продавала разне ђинђуве и залазила у многе фине куће и сазнавала много тога што није било лако наћи — била је драгоцени сарадник. Имамо разне мајсторе који су радили по бродоградилиштима, касарнама и по кућама виђенијих људи, а потом је, веома брзо, Владиславић узлетео у високо друштво дипломата, где се Сава фантастично снашао и кренула је класична шпијунажа“, прича Ивановић.

    Ивановић је себи дао машти на вољу и приказао Владиславића као способног обавештајца, који не преза да уђе ни у љубавну авантуру са супругом француског амбасадора и њеном пријатељицом (попут Душка Попова, британског обавештајца српског порекла из Другог светског рата), како би дошао до информација.

    Обавештајна активност Саве Владиславића у Цариграду настављена је и пошто је отишао из турске престонице. Тада одлази у Русију, среће се са Петром Великим и од тада почиње Владиславићева руска одисеја.

    Посебну тешкоћу представљала је реконструкција Савиног приватног живота. У његовом другом тестаменту, који је открио историчар Душан Синдик, помиње се и ванбрачни син Филип, чија нам је судбина непозната. У другим изворима помињу се још и синови Лука и Јован.

    Спoменик Сави Владиславићу у Кјахти.
    © Sputnik / Бранко Максимовић
    Спoменик Сави Владиславићу у Кјахти.

    Реконструкцијом Владиславићевог живота, Ивановић је, како каже, дошао до закључка да се гроф Владиславић први пут оженио Маријом која је умрла од туберкулозе, са којом је имао сина Луку, који је настрадао као младић на мору код полуострва Пељешац. Оно што је још познато, јесте да је из другог брака имао ћерке, које су све умрле у младости.

    Неке друге епизоде из Владиславићевог живота већ су познате, али Ивановић их износи на живописан и нов начин. Тако је и са епизодом у којој по повратку са дуготрајне дипломатске мисије из Кине откупљује једног етиопског роба, прадеду песника Пушкина.

    Из Карловачке гимназије, која је основана захваљујући Сави Владиславићу, никло је још шест српских школа на простору тадашње Хабсбуршке монархије, а помагао је и финансирао бројне српске манастире.

    „Постоји она књига о Томасу Мору ’Човек за сва времена‘. Ми имамо Саву, који је човек за сва времена. Једна невероватна фигура која служи као пример многим генерацијама, са којом српски народ може само да буде поносан и да покуша да се угледа на њега макар мало“, закључује Ивановић.

    Тагови:
    гимназија, Сремски Карловци, Русија, Петар Велики, Турска, Истанбул, Цариград, Херцеговина, устанак, Лондон, дипломатија, Кина, роман, шпијунажа, Кјахта, Сава Владиславић
    Стандарди заједницеДискусија
    Коментариши преко Facebook налогаКоментариши преко Sputnik налога