Слушајте Sputnik
    Колумнисти
    Преузмите краћи линк
    Пише
    69219
    Пратите нас

    Идеја о „грађанској Босни“ није нова. Зато ни писмо Стјепана Месића Бајдену „не одише ексклузивитетом“. Иначе, Месићева „Платформа за БиХ“ је из 2014. године. Са предавања у Мостару. О „Дејтону 2“ писано је и пре тога.

    Насртаји на дејтонски оквир почели су непосредно након имплементације мировног споразума. Тема „дедејтонизације“ БиХ остала је на столу пуних четврт века. Укидање ентитета, замена Председништва једноставнијом централизованом влашћу, апсолутна и потпуна примена принципа „један човек — један глас“ и све што из таквих одлука произилази…

    Месићево писмо Бајдену — циљ грађанска Босна

    Претпоставља се да ово, у одређеној мери, може заинтересовати нову администрацију у Вашингтону. На тим „таласним дужинама“ били су и пре Трампове победе. Последњи „велики притисак“ организован је у позну јесен 2009. отпочињањем Бутмирског процеса и трајао је све до заједничке посете Хилари Клинтон и (већ заборављене) Кетрин Ештон три године касније.

    Уз низ пратећих војних вежби, политичких иницијатива, самита, незаобилазног понављања парола о „европској будућности“. Клинтонова бејаше јасна — она ће се лично заложити за чланство БиХ у НАТО, али да се испуне услови из фамозног Акционог плана.

    Ни скоро деценију након тога БиХ није у НАТО, нити ће, по свему судећи, у ту организацију брзо. Реактуелизација старих тежњи данас се одиграва у овом контексту.

    Дедејтонизација БиХ неопходна је зарад чланства у НАТО! У ту сврху, некоме као политичко образложење, некоме као идеолошка потка, а некоме као пропагандно средство, нуди се „седатив“ о „грађанској Босни“.

    Она „национална Босна“, како је у Дејтону устројена, није модерна, није функционална. Заробљени у ирационалном, атавистичком, примордијалном, никада не могу постати део цивилизованог света! Неопходно је, ваљда, да сви буду Босанци, као у доба Бењамина Калаја, бошњачког, српског, хрватског или неког четвртог порекла!

    Грађанско или национално

    Поред тога што наметање овог концепта има недвосмислену геополитичку конотацију, упитна је и његова садржина. Посматрано из шире историјске перспективе, национално и грађанско тешко је раздвојити. Оно што се данас уобичајено представља „грађанским“, уобличено је унутар идентитетских образаца који су били „национални“.

    Током ере биполарности насупрот томе форсирано је „ненационално“, космополитско и мондијално увијено у фразу „пролетери свих земаља уједините се!“ Отуда и „играње на карту“ различитих национализама у комунистичком блоку, за шта су потрошена значајна средства у „хладноратовском раздобљу“. Национализам постаје средство за рушење Источног блока, а затим и за дезинтеграцију Совјетског Савеза. И увек и свуда то је објашњавано „кораком ка грађанском“.

    Данас су „грађански национализми“ у три балтичке републике важни инструменти зарад одржавања русофобије, чак су и пожељни како би се зауставио „руски малигни утицај“. Због тога и ускраћивање елементарних права руском (или како их означавају — рускојезичном) становништву. Без обзира на људска права, слободе и остало што представља темеље „грађанског“. Настављено је тако и у Украјини.

    Такође, нова етапа континенталних интеграција отпочела је решавањем једног националног питања: уједињењем две Немачке. Опет, уложено је много како би се овај корак представио „демократским правом“ немачког народа, што јесте и донекле тачно. Али, са друге стране, то је и остваривање тежње немачког народа и немачке елите за брисањем наметнуте границе и поновним „окупљањем“ у једној држави. Распад Чехословачке на две националне државе, упркос расположења јавности које је „вукло“ на другу страну, па и дезинтеграција Совјетског Савеза, унутар којег је мање или више јасна већина за осамостаљивањем била изражена само у четири федералне јединице, докази су да је национално имало предност и над демократским.

    Од Вардара па до Триглава...

    Напослетку, национални принцип примењен је и на југословенском случају. У уводним одредбама Устава Хрватске стоји: „Изражавајући тисућљетну самобитност и државну опстојност хрватског народа“, а затим и поменуто одржавање „државотворне мисли о повијесном праву хрватскога народа на пуну државну сувереност“.

    У Уставу Словеније да је то „држава свих својих грађана, заснована на трајном и неотуђивом праву словеначке нације на самоопредељење.“

    Покушај спровођења националног принципа уочава се и у Црној Гори након 2006. године, заснован на негацији било каквих веза са српским наслеђем, укључујући и сулудо организовање „државне цркве“ од стране декларисаних атеиста.

    Треба ли подсећати на пример лажне државе Косово? Воља етничких Албанаца, већинског становништва у једној покрајини, без организовања референдума, узета је као кључни фактор за опредељивање западног дела међународне заједнице приликом одлучивања о (не)признавању једнострано проглашене „независности“.

    Сада, остаје отворено — зашто би у БиХ примењивали један концепт, а у свим осталим случајевима из региона, па и шире у посткомунистичким источноевропским примерима – други!? Посебно ако се има у виду да су креирање тих и таквих принципа у другим примерима пројектовали управо појединци из Бајденовог окружења или из истог „идеолошког кружока“.

    Може ли настати грађанска Босна?

    Постојеће уређење БиХ одраз је међунационалних сукобљавања, израженог неповерења, страха од мајоризације, што су, између осталог, били узроци грађанског рата. Да је од осамдесетих година „заиграно на карту“ грађанског, можда би избегли рат, можда би опстала Југославија.

    Наравно, није то била опција за „хладноратовске победнике“, пошто би у таквим околностима можда опстала и (скраћена или у целини) совјетска супердржава. Национално је добило предност, тиме је дугорочно детерминисан историјски ток. Другде, па и на постјугословенском простору.

    Нова вашингтонска администрација може бити заинтересована за пројекат „грађанске Босне“, може их на то подсећати и бивши председник Хрватске, али је вероватноћа реализације мала. И поред геополитичких циљева САД и водећих европских држава. БиХ може опстати као мултинационална држава! Са „грађанским“ које је мултинационално, а не наднационално.

    А то ипак има нешто другачији садржај.

    Прочитајте још:

    Тагови:
    писмо, Џо Бајден, БиХ, Стјепан Месић
    Стандарди заједницеДискусија
    Коментариши преко Sputnik налогаКоментариши преко Facebook налога