Београд+ 20°C
Ниш+ 15°C
Слушајте Sputnik
    Анатолиј Бибилов

    ЕКСКЛУЗИВНО: Ми смо Република Српска на Кавказу (видео)

    © Sputnik / Алексей Филиппов
    Интервјуи
    Преузмите краћи линк
    Љубинка Милинчић
    Како Спутњик јавља (50)
    0 1003

    Председник Јужне Осетије Анатолиј Бибилов не путује често у иностранство — као председник непризнате републике није пожељан гост у земљама које игноришу жељу осетинског народа да живи одвојено од Грузије. То њему нарочито не смета, а након што ју је Русија признала, Јужна Осетија се убрзано опоравља.

    Посета Бањалуци и присуство прoслави Дана Републике Српске је његова прва посета иностранству.

    — Тако далеко заиста нисам путовао, али ово није моје прво путовање јер сам био у Доњецкој народној републици. Али, у принципу, први пут сам у својству председника у земљи која је тако далеко, овде на благословеној земљи Републике Српске.

    Говори се да имате и представништво у Бањалуци. Чиме се оно бави и како изгледа сарадња двеју земаља које су географски међусобно веома удаљене?

    — За сада, нажалост, још немамо представништво. Мислим да ће у будућности бити отворено. А што се тиче раздаљине, сматрам да оно нема значаја за успостaвљање пријатељских, економских и политичких односа. Мислим да ту раздаљина не игра пресудну улогу.

    Који је повод за ову посету. Не долазе нам често гости из тог дела света?

    — Фактички се испоставило да је историја оснивања Републике Српске и Јужне Осетије истоветна. А то се чак и дешавало у истом историјском тренутку. То јест, то је распад СССР-а, односно распад Југославије, то су ратови, борба за национални идентитет, за сопствену слободу, то је моменат опредељења куда народ жели даље. То су све историјски периоди који су апсолутно повезани, фактички имамо исту годину рођења, близанци смо. Нас повезује и православље, пријатељски односи са Руском Федерацијом, као и са Србијом. Зато се све сложило и то би морало, уверен сам, да од нас да направи поуздане пријатеље и партнере. Мислим да се то може остварити.

    Чини ми се да постоји још једна подударност коју нисте подменутли. То је жеља Јужне Осетије и Републике Српске да постану део Русије, односно Србије, то јест да се припоје тим, како се често понавља, братским државама. Да ли Ви, у том смислу, нешто конкретно предузимате?

    — Не бих рекао „братске“. То је реч коју сматрам неправилном у овом случају. Не може се рећи „братски народи“ за оне који су заправо једна, иста нација, исти народ. Зато ми је некад смешно и када говоре, на пример, у нашем случају да су Република Јужна Осетија и Северна Осетија — братске земље. Ми нисмо братски, ми смо један народ. И тај народ би, наравно, требало да живи заједно, на једном политичком простору. Сматрам да се то тиче и Републике Српске у односу на Србију, као и Републике Јужне Осетије у односу на Русију. И за Србе Републике Српске, Србија је историјска отаџбина, исто као што је Русија за Јужну Осетију. У томе вероватно и јесте суштина проблема, зато што се и Србија и Република Српска односе према Русији као према главном свом савезнику и другу. Исто тако се Република Јужна Осетија односи према Русији.

    И као према заштитнику?

    — Наравно, и као заштитнику.

    Заједнички заштитник је Русија. Постоји још једна чињеница коју нисмо поменули. НАТО жели да стане на пут тежњама Републике Српске. Вас, такође, може да омете НАТО. Да није било мешања Алијансе, ви бисте и даље били део Грузије. Али НАТО је опасан противник. Како ви као мала држава можете да се борите против таквог противника?

    — Када постоје идеје и када их је много у народу, онда блокови, савези, државе које су против тих идеја, само до одређеног момента имају утицај. Идеја не нестаје, она и даље живи. Ратовати због те идеје уз помоћ НАТО-а или чега другог, као прво није далековидо, а није ни исправно. Ми веома добро памтимо пример Јужне Осетије, када је управо НАТО спремао и наоружавао војску Грузије. Тада су организовали и војне вежбе, позивали стручњаке из Украјине, из Западне Европе. Али фактички се опет испоставило да је победила идеја народа! Против идеје народа се не ратује. Прво, то није у реду, а друго, нико ништа тиме неће добити.

    Нажалост, гинуло се, било је губитака. Да Руска Федерација није принудила Грузију на мир, данас не би било Јужне Осетије. И зато је мој долазак у Републику Српску изазвао реакције у Грузији. Читао сам изјаву амбасадора Грузије у Турској (исти амбасадор заступа интересе Грузије и у БиХ и у Албанији) и он врло бурно реагује на моју посету. Овде нема места за такве њихове реакције, већ би се на првом месту требало извинити за оно што су учинили. А потом можемо да разговарамо.

    Председник Јужне Осетије Анатолиј Бибилов  и главна уредница Љубинка Милинчић
    © Sputnik /
    Председник Јужне Осетије Анатолиј Бибилов и главна уредница Љубинка Милинчић

    Говорећи о жељи да се уједините са Русијом, истакли сте да ћете ипак сада мало сачекати, јер осећате солидарност са републикама Доњецком и Луганском, које, за разлику од Јужне Осетије, ни Русија није признала…

    — У сваком случају, Јужна Осетија је признала Доњецку и Луганску републику. Ми смо једина држава која их је признала. И зато се према овим републикама односимо као према својим партнерима, и ево овде могу рећи — братским и пријатељским државама. Имамо исте погледе, идеје. У том смислу, наравно, постоји и потреба да ми не укинемо наше признање ДНР и ЛНР да бисмо ускочили у вагон који се зове Русија, да не испадне — ето данас смо признали, а сутра повукли ту одлуку. Не бих желео да углед Јужне Осетије добије карактер непостојаности. Ако сматрамо да су ДНР и ЛНР братске републике, морамо учинити све што је у нашој могућности да ти односи не нестану. Доћи ће за то време, наравно, у то сам уверен и сматрам да ће Јужна Осетија постати део Руске Федерације, јер ми немамо други историјски пут. Морамо схватити да то није идеја Анатолија Иљича као председника, већ је то идеја народа. Ми живимо са том идејом и ми ћемо је наравно реализовати. Али данас је ситуација другачија.

    Срби не знају много о Јужној Осетији, о путу који је она прошла од тренутка када је постала део Русије, нити како је она постала део Грузије. Реците нам нешто о том историјском путу.

    — Осетија је била подељена на север и на југ, а у састав Русије је ушла 1774. године.

    То је био добровољан улазак, тј Осетија је замолила руског цара да је прими у састав своје државе због претње од Турске империје?

    — Да. Најинтересантније је да су Осетини слали своје прве изасланике у Санкт Петербург још 1745. године. То јест, ми смо практично деценијама комуницирали, наши изасланици су путовали на двор, тамо су их примали и коначно је Осетија ушла у састав Руске империје 1774. године. И када се десила Револуција, па грађански рат и потом, када је организован СССР, Осетију су линијом кавкаског масива поделили на јужни и северни део. То јест, јужни део, Јужну Осетију су дали Грузији, а северни део, Северна Осетија је остала у саставу Русије. Али тада је све то било у оквиру једне дражве — СССР-а. Притом, после свих тих догађаја, изгубили смо делове територије. Рецимо, ако Ви можете да замислите, а верујем да можете, били сте у тим крајевима, Војно-грузијски пут северно и јужно од Кавкаског гребена, то је све била Осетија. Овај пут је пролазио кроз Осетију са стране Грузије. То је све била Осетија. Али сада се после свега испоставило да смо изгубили територије. Историја се мења, већ сутра може да се деси било шта. Ми све то видимо, сведоци смо и дешавања у СССР-у и Југославији.

    Када се распао СССР-а, нисте хтели да останете у саставу Грузије?

    — Спровели смо референдум, на којем је 99 одсто гласало да останемо у саставу Руске Федерације, односно да уђемо у састав РФ. Али светска заједница… Тада није било модерно да се пита народ, као у принципу, и данас. Ако то одговара некаквим псеудонормама, онда је у реду. Али они не обраћају пажњу на норме Међународног права. Када говоримо о томе да народ има право на самоопредељење, испада да се то тиче само одабраних. Оно што може да се примени на Косово, не може се применити на Јужну Осетију, Републику Српску, на оне народе који не деле ту идеологију. Али ако постоји једна идеологија, онда може постојати и друга. Тада нам је сам Бог поручио да се ујединимо, сви ми који смо носиоци исте идеологије и да постанемо јаки. То зовем снагама добра, око Русије и заједно са њом, са оним народима који деле такве погледе на свет и који се самостално развијају заједно са Русијом. То онда мора бити већ сасвим други ниво односа. А некакви насилни односи, они никуда неће довести. То јест, донеће некакав кратки ефекат. Осетија је 1774. године ушла у састав Руске империје, двадесетих година 20. века Осетију су поделили, а већ 1989. године је почела борба да се ујединимо. И та се борба завршила 2008. године. Заправо, од 1989. до 2008. године водио се тај тихи перманентни рат, константне пуцњаве, убиства итд.

    А онда петодневни рат Русије и Грузије?

    — Не, није Русија ратовала против Грузије. Република Грузија је напала Јужну Осетију, а тек онда је руска војска ушла, како не би дозволила уништење јужноосетинског народа. И већ после те операције, „Приморавање на мир“, која је трајала од 8. до 13. августа. Русија је 26. августа признала Републику Јужну Осетију и Абхазију.

    Сећам се тих дана. Посетила сам тада Јужну Осетију и видела шта се тамо дешавало. Видела сам разрушени град Цхинвал, али и предивну природу. Учинило ми се да је Бог дао све, а да су људи уништили. Након те посете, више нисам била и веома ме занима како сад изгледа Цхинвал и Јужна Осетија уопште? Шта сте све прошли од онда?

    — Дођите код нас. Позивам Вас, тим пре што знам да ваше колеге тамо раде у „Спутњику Јужна Осетија“. Данас се Јужна Осетија развија, трагови сукоба које сте видели тада више нису видљиви. Наравно да неки трагови сукоба постоје, али упоредо са развојем земље, поправљамо све оно што је било разрушено током рата. Појавили су се инвеститори који улажу свој новац и који су уверени да стабилност у Јужној Осетији није привремена већ трајна појава. Ти људи су уверени да држава штити њихове инвестиције, као и законе који важе на територији Јужне Осетије. Народ се враћа. Највећи део се већ вратио.

    Они су тада отишли у Северну Осетију?

    — Да, они који су пре много времена отишли, почетком деведесетих, када су сукоби тек почињали, чак се и ти људи враћају. Ради се на инфраструктури, раде се путеви, граде се куће. Приметан је економски развој, као и развој у медицини и образовању. То јест, ми полако радимо на томе да достигнемо онај ниво који би желео да види народ Јужне Осетије.

    Каква је улога Русије у том процесу? Знам да се за Јужну Осетију одвајао део новца сваке године. Не знам да ли то и даље траје.

    — Да, наравно. Без Русије сигурно ништа не бисмо успели да урадимо. Ту је и инвестициони програм који је опет предвиђен за период 2018—2019. године. Инвестициони програм који је био на снази у претходном периоду 2015—2017. године и који се фактички завршио, оправдао је практично сва очекивања. Сада је и у оквиру новог програма све детаљно предвиђено, колико ће се улагати у развој, колико у инфраструктуру, у првом реду на социјалне програме — дечије установе. Постоји одвојени програм који се тиче развоја економије републике. Наравно, без тих директних руских инвестиција, ништа не бисмо постигли. Истовремено, захваљујући тим улагањима, ми полако почињено самостално да пунимо буџет. На том плану се много ради.

    Како Ви као председник Јужне Осетије гледате на проблеме са којим би требало да се суочите током ове године? Шта је то што највише привлачи пажњу?

    — Мислим да нема потребе борити се против било чега, већ да треба радити. Само радити. Можемо са друге стране да говоримо о борби против криминала, којег практично код нас нема. Да, наравно, има ситних крађа и нарушавања реда. Али не може се говорити да је криминал на високом нивоу. Да, дешавају се свакодневни мањи проблеми, али веома ретко долази до убистава. Све се прати и решава и не може се говорити да је у Јужној Осетији све лоше. Баш обрнуто, ми смо прилично мирна земља. Штавише, људи се углавном међу собом добро познају, међусобно су породично повезани, имају познанике у другим градовима. Сви се међу собом познају и зато је углавном мало криминала. То је што се тиче борбе. А иначе, требало би стварати, радити. Ми знамо да без обзира колико нам новца неко да, ипак човек мора сам да ради, јер сутра Русија може да каже: „Ми вам помажемо, а ви прстом не мрдате, требало би мало да засучете рукаве“. Зато је најважније да се створе радна места, да се повећају пензије, плате, дечији додаци. И такве могућности постоје.

    Видела сам да је земља врло традиционална. Испало је чак и помало смешно, нама је било интересантно. Наш водич нам је испричала да она веома воли свог свекра, али да нема права да му се обрати прва. Иако је свекар добар, замоли је нешто, разговара са њом, али она нема права њему да обраћа. То ми је било веома симпатично, јер је то веома традиционалан однос. Читала сам на нашем Спутњику да говорите о борби против наркотика. Како је могуће да тако традиционални народ прихвати наркотике и колико је то велика опасност?

    — Нажалост, борба, то је оно што би требало истаћи. Не ради се о тешким наркотицима, њих код нас уопште нема. Ради се о новим облицима наркотика, које користе млади. То је на пример „лирика“, или некакве таблете. Што се тиче тешких наркотика, ситуација је веома стабилна, подвлачим да их код нас нема. А те хемијске супстанце које се чак продају у апотекама, оне су засад легалне, јер се ради о типу лекова који се злоупотребљавају. Али ми смо усвојили неколико закона који предвиђају забрану продаје тих лекова од којих омладина уме да справља наркотике. Према новим законима, ови лекови могу да се купе само уз лекарски рецепт. Ако лекар препише, онда се лек може купити. Штавише, ако апотека нема дозволу да продаје такве супстанце, онда их не може ни продавати. У том смислу ћемо се борити, ојачаваћемо закон који ће омогућити да се у односу да оне који их продају могу применити кривичне, а не административне мере. И оне морају бити такве да их онај који се бави продајом наркотичких супстанци и те како осети на својој кожи.

    Какви су ваши односи са Грузијом данас? Прети ли вам она или не? Говорило се да ће они потписати меморандум којим ће се обавезати да неће користити силу, али није потписан.

    — Нажалост, да. Када човек заузме претећи став, иако говори да ће ударити, то је ипак претња. И онда кад човек сам није сигуран да ли ће онај ко прети можда заиста нешто и учинити, он свакако мора да уради нешто како би се заштитио. Како ми можемо себе да заштитимо у Јужној Осетији, и то најпре ако Грузија не потпише меморандум којим се обавезује да неће користити силу? Нажалост, у овом тренутку неће да потпише, иако се толико година и то неколико пута у току године одржавају консултације у оквиру женевских преговора, али дипломатија засад, нажалост, не води ка успеху. За нас је то сигнал да Грузија можда има намеру да примени силу како би на неки начин утицала на судбину Републике Јужне Осетије. Наравно, ми се тога плашимо. Да, данас је Русија гарант безбедности за нас, потписан је споразум, ради се на формирању јединственог безбедносног простора, постоји тесна сарадња између руских и осетинских граничара и оружаних снага. 

    Да ли уопште постоје некакви односи са Грузијом, економски или неки други? Или уопште нема никаквих односа?

    — Данас немамо са Грузијом ни економске ни политичке односе, као ни оне у сфери међународних или некомерцијалних организација.

    Да ли је уопште могуће путовати у Грузију ако тамо, на пример, живе рођаци?

    — Ако неко жели да путује, он путује. Он не иде преко Северне Осетије, преко тог званичног пута који повезује Грузију са Русијом, већ преко Војно-грузијског пута. Преко наше територије ми смо направили олакшани пролаз за оне који имају родбину. Сви они могу да пређу границу између Јужне Осетије и Грузије, да виде своје рођаке и потом да се врате кући.

    Надам се да ће се односи побољшати…

    — Нормализација је могућа уколико Тбилиси буде имао политичку вољу да то уради. Мада би таква одлука (о нормализацији односа са Цхинвалом) за Грузију била изузетно тешка. Али ако буду имали вољу, нормализација је могућа. Ми смо у сваком случају суседи, од тога не можемо побећи. Наравно, свако жели да живи у миру са својим комшијом и да дели само добро. Али, ако сусед поштује сопствени стан, мора поштовати и комшијску кућу, а не да се љути или да жели да отме кров над главом свог комшије.

    Али Сакашвили је отишао да „помогне Украјини…..

    — Политика се не мења. Политика ни не може да се промени, зато што је режисер целе те политике у Вашингтону. И наравно, на данашњи дан, у сваком случају, за Грузију и за руководство Грузије је, подвлачим, много важније шта каже „Ујка Сем“ него оно од чега би им било заиста боље. Ако „Ујка Сем“ каже да скоче у бунар, они ће то урадити. Нажалост, политика у Грузији је данас таква. Ако се за годину или две или десет политика Грузије промени, онда ће се наравно променити и политика Јужне Осетије. Ми морамо успоставити добросуседске односе.

    Пре десет година видела сам колико је Јужна Осетија била разрушена, за то време се много променило. Како Ви видите Јужну Осетију за наредних десет година?

    — Јужну Осетију видим као државу која напредује, али свакако у саставу Руске Федерације, без поговора. Обавезно се мора учинити све како би се осетински народ ујединио. У то, верујем, нема никаквих сумњи. И у том заједништву, у саставу Руске Федерације развијати се као што се иначе развија цело руско друштво, и бити део те лепе разнолике, националне слагалице која постоји у Руској Федерацији. И да народ живи у благостању.

    Од срца се надам да ће тако и бити.

    — Уз Божју помоћ.

    Тема:
    Како Спутњик јавља (50)
    Тагови:
    бибилов, Србија
    Стандарди заједницеДискусија
    Коментариши преко Facebook налогаКоментариши преко Sputnik налога