Слушајте Sputnik
    Рубен Естлунд

    Славни шведски редитељ: Идеју о руској претњи лансира индустрија наоружања (видео)

    © Sputnik / Александар Милачић
    Интервјуи
    Преузмите краћи линк
    Валентина Булатовић
    Културни кутак (50)
    1490

    Индустрија наоружања има снажан лоби и има користи од лансирања идеје о сукобу Шведске и Европе с Русијом, јер у супротном не бисмо имали разлог да повећавамо своју војску. Страшно је колико се новинара „пеца“ на причу о претњи из Русије и шири је даље, каже у разговору за Спутњик шведски редитељ Рубен Естлунд.

    Прошлогодишњи добитник „Златне палме“ на Канском филмском фестивалу за сатиричну драму „Квадрат“ отворио је 16. јануара 11. „Кустендорф“ на Мокрој Гори. Шведски редитељ је том приликом забавио публику причом о томе како је доживео позив Емира Кустурице да буде његов гост у Дрвенграду и предлог да се превезе „приватним авионом“ који ће доћи по њега на било ком месту у Европи.

    У средишту Естлундовог награђеног филма „Квадрат“ (Square) је Кристијан, угледни кустос музеја савремене уметности. Он припрема уметничку инсталацију „Квадрат“ која људе позива на алтруизам и да буду одговорни. Истовремено, када му украду мобилни телефон Кристијан реагује непримерено и неочекивано доспева у мноштво срамних ситуација.

    На церемонији отварања фестивала испричали сте интересантну причу о свом путовању у Србију, рекли сте да Вас је Емир Кустурица позвао на типично српски начин, а исту сте опаску имали и у вези с пилотом који је требало да Вас превезе од Гетеборга до Београда. Шта је то типично српско, како то види Скандинавац?

    — То је типична скандинавска предрасуда о томе какав би могао да буде типичан српски пилот. Мислим да је та идеја о типичном српском карактеру помало условљена и филмовима Емира Кустурице, остварењима као што су „Дом за вешање“ или „Црна мачка, бели мачор“. То су одлични, велики филмови, али они имају огроман утицај на шведску биоскопску публику. Наша представа о Србима је у великој мери под утицајем свих тих веома упечатљивих ликова. Када ми је Емир рекао да се тим приватним авионом вози са својим оркестром, запитао сам се како ту стану и сви они силни инструменти, а у глави ми се појавила сцена из филма „Црна мачка, бели мачор“ у којој цигански оркестар свира на дрвету, веома високо на дрвету — све ми је изгледало готово тако. Био сам свестан да је реч о предрасудама, али ми је душа била испуњена страхом.

    Да ли су се сада, након два-три дана боравка овде, Ваши утисци о Србима ипак мало променили?

    — Наравно. Причао сам преко телефона с пилотом који је требало да ме вози пре него што сам кренуо овамо, зачуо сам глас мачо српског момка који ми говори о томе да ћемо летети преко Алпа и помислио: „О мој боже, он је у бару и пије, и биће потпуно пијан сутра када будемо кренули“. А када сам отишао на аеродром, упознао сам веома симпатичног момка који се зове Саша. Испоставило се да је потпуно другачији од онога што сам замишљао и да је све то било само производ мојих предрасуда.

    Обећали сте да ћете направити филм инспирисан овим искуством.

    — Да, то су типичне ситуације које ме привлаче. Као мушкарац дужан сам да одговорим потврдно на предлог да допутујем тим приватним авионом који ми је понуђен, али у мојој уобразиљи тај лет авионом прераста у кошмар. А онда зовем девојку која ми каже: „Немој да идеш, имам лош предосећај“. Ја јој на то самоуверено одговарам: „Ма, опусти се. Тако се не може живети“. Истовремено и ја имам лош осећај у вези с тим. И та дилема — како сада да кажем „не“ — то је оно што је веома интересантно у понашању мушкараца и жена. Веома ме интересује, рецимо, динамика групе. На пример, много сам читао и истраживао о скијашима. Ако имамо, на пример, групу мушкараца и групу жена који све време скијају ван стазе, шта мислите ко је у већој опасности од снежних лавина?

    Рубен Естлунд
    © Sputnik / Александар Милачић
    Рубен Естлунд

    Женска група?

    — Не, него мушка, јер мушкарци преузимају већи ризик, док је женска група много опрезнија. А онда, рецимо, имамо групу мушкараца скијаша, међу којима је само једна жена. У таквој групи се ризик додатно повећава. Ствар је у томе што мушкарци онда почну да се нуде: Ја ћу ићи први, ја ћу се жртвовати. Излажу се додатном ризику. Такве ситуације су ми, заправо, веома забавне и о њима волим да разговарам са својим пријатељима, с девојком. С мајком нисам смео да разговарам о дилеми да ли да путујем у Србију, јер би она због тога полудела. Преда мном је била снежна мећава и ја сам морао да одлучим да ли ћу ићи или нећу. То је била заиста веома интересантна ситуација.

    Лично искуство је веома важан елемент и Вашег награђеног филма „Квадрат. Шта за Вас као уметника значи то лично искуство?

    — Увек постоји неки разлог због којег се сећате баш одређеног личног искуства. Зато што вам је то нешто важно. И мислим да је једини разлог због којег треба да будем филмски редитељ тај што покушавам да створим ликове које нико други не може да креира. У супротном, мој рад не би имао никаквог значаја. Не желим да репродукујем туђе визије, него да стварам слике које раније нису виђене. Због тога сматрам да треба да верујем у оно што ја мени интересантно, чега се сећам, јер ће у том случају то бити интересантно и публици. Готово увек сам у стању да се смејем самом себи док радим неке глупе ствари, као да гледам филм у којем сâм глумим.

    А како видите проблем људског односа према моћи, због чега је моћ толико важна људима?

    — Ако се вратимо у нашу прошлост и мајмунским чопорима, мислим да то има велике везе с репродукцијом. Треба да се изборите за то да се размножите. Моћ је нешто с чим се људска бића непрестано суочавају у разним ситуацијама. А ако онај који има моћ то не ради на поштен начин, биће збачен с трона.

    Каква је улога моћи када говоримо о глобалној ситуацији, о свету у којем данас живимо?

    — Има нешто што морам да кажем: изузетно ме нервира ситуација до које смо дошли у Шведској и у Европи. Реч је о индустрији оружја која има снажан лоби и покушава да допре до Шведске, а то је нешто што не треба да се деси. Мислим да није требало да потписујемо нове уговоре о производњи новог нуклеарног оружја. А НАТО не жели да потпишемо писмо против тога, које долази из Уједињених нација. Мислим да то нема везе с Трампом, да нема везе с Путином, мислим да то има везе с економским системом и лобирањем индустрије наоружања. Индустрија наоружања, наравно, има користи од лансирања идеје о сукобу Шведске и Русије, Европе и Русије. У супротном не бисмо имали разлог да повећавамо нашу војску. Мислим да је застрашујућа чињеница да имамо толико новинара који се „пецају“ на овакве аргументе и који пишу о томе како постоји претња из Русије. Они, заправо, усађују идеје о тој претњи. И, наравно, ако купујемо много оружја, шта ће се догодити? Застрашујући је тај економски систем и понашање које он ствара, усмерено на то да повећава профит. Постоји фантастични, сатирични цртеж Хитлера на којем му је једна рука подигнута у типични поздрав, а друга се налази иза леђа и држи капиталистички новац. И то је истина. Ми смо данас навикли на представу о Хитлеру као о манијаку и он је то, наравно, и био на неки начин, али разлог због којег је успео да доспе на позицију на којој је био јесте новац.

    Ваш филм се бави савременом уметношћу.  Шта је задатак савремене уметности у свету о којем смо управо разговарали, шта она може да учини?

    — Сматрам да је свака уметност велика када ме доведе до неких нових мисли и идеја. Онда све видим из неког новог угла. То важи и за савремену уметност и има изузетно добрих примера с којима сам имао одлично искуство. Међутим, био сам у прилици да будем и на Међународном сајму савремене уметности у Паризу (ФИАЦ), једној од највећих изложби савремене уметности на свету. Мој утисак о свему што сам видео био је да је то ентеријер дизајниран за богате људе. Хајде да се боримо да не дозволимо да уметност буде само то, јер таква сцена креирана у оквиру савремене уметности не може да донесе нову идеју. Уметнички свет је веома важан, али морамо бити опрезни и водити рачуна у ком се он правцу креће.

    У Вашем филму постоји сцена инспирисана перформансом уметника Олега Кулика који је глумио пса и уједао пролазнике на улици. Колико далеко сме да иде уметност у провоцирању друштва?

    — Уметник мора да прихвати иста правила која важе и за све остале. Ако радите нешто као што је радио Олег Кулик, маскиран у пса, го, онда морате да прихватите да сте и ви објекат, да вас други људи посматрају, да мисле да је то глупо и да треба да се стидите. Уметник мора да буде спреман и на то да ће га ухапсити полиција, јер је, рецимо, уједао људе за ногу. Одговор на питање шта можете да учините као уметник је врло једноставан: „Можете да учините исто оно што и било које друго биће, али ако учините нешто што је незаконито, морате да сносите последице… Али и даље можете то да учините!“

     

    Тема:
    Културни кутак (50)
    Тагови:
    редитељ, култура, Кустендорф, Рубен Естлунд, Шведска
    Стандарди заједницеДискусија
    Коментариши преко Facebook налогаКоментариши преко Sputnik налога