Слушајте Sputnik
    Човек са заставом Јапана

    Да није било двоје Јапанаца Срби би деведесетих прошли много горе (видео)

    © Fotolia / Pinbokeoyaji
    Интервјуи
    Преузмите краћи линк
    Тања Трикић
    21382

    Кад дође јапански премијер у стварно далеку земљу која му није у првој сфери интересовања, има шансе да та посета буде историјска, јер привреда то прати. Очекујем да се нешто слично деси и после посете премијера Шинзо Абеа Србији, каже стручњак за Јапан Драган Миленковић.

    Како примећује, Србија је кроз историју увек била у добрим односима са Јапаном, али никад није искористила шансу.

    Миленковићев живот је нераскидиво повезан са Јапаном. Био је прва генерација која је организовано учила јапански у Југославији, а затим је као стипендиста Владе Јапана магистрирао је у Токију. Оженио се Јапанком, а као новинар Танјуга постао је и дописник те агенције из Јапана. 

    „Први сам дао вест о земљотресу у Кобеу за иностранство. Међутим, био сам дописник у време санкција против Југославије тако да сам имао много тешкоћа. Плата ми није стизала месецима. Био сам врло забринут, али ми је књижевност помогла да пишем за њихове медије. Кренуо сам метроом да позајмим паре од пријатеља Јапанца и он ме је одбио. Нисам знао шта да радим. Али пошто увек носим књигу са собом у метроу сам је читао. Случајно је то била књига о Петру Великом. Човек преко пута зури у мене, а пошто сам био нервозан спустим књигу и питам: ’Зашто гледате у моју књигу‘. ’Па‘, каже, ’интересује ме ко то чита биографију Петра Великог‘. Питам како зна да је о Петру Великом, а он одговара да је учио руски. Испостави се да је то уредник утицајног часописа ’Дејмон‘, јединог на који се претплаћују јапанске државне институције. Одмах добијем од њега наруџбину да на шест страна напишем шта се дешава у Југославији. То је био начин да човек преживи, а да нема плату“, прича Миленковић у емисији „Спутњик интервју“.

    Током боравка у Јапану упознао је доста утицајних људи, политичара, уметника. Ручао је са Садако Огатом, која је у време ратова деведесетих година прошлог века била висока комесарка УН за избеглице, али посебно су му драги сусрети са познатим јапанским писцима.

    „У то време писци звезде били су Шусако Ендо, иначе Јапанац римокатолик, који је био и кандидат за Нобелову награду за књижевност, и Акијуки Нозака. Српски безобразлук ми је помогао да се сретнем са њима у једном дану. Позвао сам и њихови менаџери су ми рекли: ’Можда за годину и по дана‘. Одговорио сам да то морам данас да одрадим. ’Питај га да ли пије пиво‘, био је одговор. Онда ме је Нозака примио, а примио ме је и Ендо, који није пио пиво, али је био изненађен тиме да неко жели да га добије за један дан“, присећа се Миленковић.

    Испричао је и да га је у Јапану иритирало што су мешали Југославију и Чехословачку, али су знали доста о Титу, што је, каже, била шанса коју смо пропустили: „Сви Јапанци су приметили да је цар, кад је Тито долазио, изашао да га дочека, што никад није радио“.

    „Међутим, кад су избили ратови кренуле су лоше информације и страх од нас. Ова посета Абеа је и с те стране значајна, јер многи Јапанци, који не прате много медије, можда чак ни не знају да се рат завршио, али кад премијер дође у Београд и виде га онда ће сви доћи — пословни људи или туристи“, сматра Миленковић.

    Коментаришући посету Абеа, подсећа да су у Србији већ присутни „Јапан тобако“, „Јазак“, „Панасоник“, а у јапанској делегацији били су и представници 16 великих јапанских компанија.

    Потписан је и споразум о тзв. волонтерима — реч је о институцији Џајка, што је јапански назив за Агенцију за међународну сарадњу, која има невероватно велики значај у Јапану. Садако Огата је после функције високе комесарке УН за избеглице била на челу те агенције, одбивши функцију министра спољних послова.

    „Један од првих потеза је био да седиште те организације за Балкан премести у Београд и тиме је Србија много добила: од чувених аутобуса до компјутерског система за водовод у Београду. Кроз рад са Џајком у Сиепи био је направљен програм за инструисање наших фирми како да раде на јапански начин“, објашњава наш саговорник и истиче да су људи које Џајка зове волонтерима заправо директори великих предузећа у пензији чије би консултације иначе много коштале.

    У чему је тајна јапанског погледа на свет и јапанског пословања? Према речима Миленковића, Јапанци воле да доведу ствари до савршенства.

    „Културу су примили од Кине, од пољопривреде до ковања мачева, на пример, али су Кинези врло брзо почели да увозе јапанске мачеве пошто су Јапанци то усавршили. Тако су радили и ’Хонда‘ и оснивач ’Тојоте‘. То су обични људи који су ни из чега направили нешто. Истовремено, они су стешњени. То је земља величине Италије, али они живе на подручју које је можда, чак мање од Србије и све то уз Тихи океан. Та огромна количина људи треба да функционише на малом простору. Замислите како изгледа највећа токијска станица. У њој на свака два минута, на сваки перон стане један воз. Тај воз је увек пун, а перон је тачно толики да прими пуни воз и онда ти људи немају права на индивидуалност. Они морају да буду дисциплиновани. Јапанци, дакле, стално мисле како да ураде нешто боље од других и да поштују сва правила“, објашњава Миленковић.

    На питање зашто је за Јапан одједном постало важно да више сарађује са Србијом, примећује да је то зато што смо последњих година много радили са Кином, што је „фантастичан потез“.

    „Много је овде кинеског бизниса и утицаја, а Јапан је много више уложио од Кине. Зато Јапан путем помоћи покушава да оствари и већи политички утицај“, наводи наш саговорник.

    Додаје да Јапанци не помажу само нама, него то чине и широм света.

    „Они иду и чисте оно што Американци забрљају. Тамо где Американци направе ратове и оставе штету долази потреба за хуманитарном помоћи. Јапан налази начин да се појави и учини нешто добро“, примећује Миленковић.

    Како каже, да није било двоје Јапанаца, Садако Огате, на месту комесарке за избеглице, и Јасуши Акашија, на месту представника у Босни, Срби би много горе прошли у овом рату.

    „Кад дођете на место комесара УН, морате да слушате оно што кажу западњаци. Али то Јапанци не знају, њима то нико не каже, они су дошли да раде свој посао. И Јасуши Акаши каже: ’Чекајте, овде постоје и Срби, да ја видим да ли се стварно то десило како ви кажете, да ли су стварно Срби поставили бомбу на пијацу Маркале‘. Он то савесно испитује. Садако Огата је одмах видела да је највећи број жртава и избеглих међу Србима. И кад је дошла у Џајку иницирала је што више помоћи за Србе“, подсећа он.

    Међутим, у једном питању Јапан није разумео Србију – признао је самопроглашено Косово. Питамо Миленковића зашто.

    „Сигурно је то по америчком диктату. Ја сам то Јапанцима много замерио. Кад су признали Хрватску и Словенију написао сам писмо јапанском амбасадору. А кад су признали Косово у једном информативном програму објаснио сам им: ’Они имају своје Косово тамо где је Кјото‘. Рекао сам: ’Косово је за Србију исто. Замислите да вам дођу комшије Корејци или Кинези и постану толико многобројни и онда сви признају да је то њихово и они то узму‘. Они су били шокирани. Једнога дана мораће за то да се извињавају“, каже на крају Миленковић.

     

    Тагови:
    Јапан, премијер, интервју, Србија
    Стандарди заједницеДискусија
    Коментариши преко Facebook налогаКоментариши преко Sputnik налога