Слушајте Sputnik
    Снајпер

    Ко скрива истину о убиству новинара на Косову (видео)

    CC BY 2.0 / Flickr / Irish Defence Forces
    Интервјуи
    Преузмите краћи линк
    Александра Станић
    0 90

    Већ 20 година породице и Удружење новинара Србије покушавају да сазнају неке нове информације о 15 убијених и несталих новинара на КиМ. Удружење је 2016. године почело истраживање о томе шта се десило са истрагама, али међународне институције не само да немају одговоре, већ не поседују ни адекватну документацију.

    О томе смо у емисији „Спутњик интервју“ разговарали са Јеленом Петковић из Удружења новинара Србије и Живојином Ракочевићем, новинаром и писцем. Код Велике Хоче недавно је обележена годишњица нестанка колега Ђура Славуја и Ранка Перенића, где су се колеге с КиМ сетили свих несталих и затражили да се истраже убиства.

    „Општи утисак је понижење и то не само 21. августа када се окупљамо на годишњицу нестанка колега, већ сваки пут када сруше спомен-обележје, а рушили су га седам пута. Утисак је и да смо преживели и да имамо петљу да о тим стварима говоримо и то испред оних који сигурно знају нешто“, каже Ракочевић.

    Идеја истраживачког рада УНС-а о несталим новинарима на КиМ јесте да се мотивишу надлежни органи да се отвори истрага која би довела до истине.

    Јелена Петковић истиче да је посебно поражавајуће и необјашњиво то што породице никада нико није позвао да дају изјаве. Када је реч о контактима са међународним представницима, каже да је значајан сегмент истраживања покушај да се дође до докумената из архиве.

    „Дакле, уколико нам кажете да немате података или да су истраге затворене, хајде да видимо шта је с оним документима које имате. Међутим, значајан број докумената за који смо знали да постоје у архивама Унмика нисмо добили, а чак смо однели и деловодне бројеве. Њихов одговор је био да је смањивање запослених у тој мисији довело до тога да они не знају ни где да нађу документа из истрага. Званично је такође објашњено да из неког разлога они који су то време били одговорни нису урадили добар посао и не знају зашто је то тако“, каже Јелена Петковић и истиче моменат пребацивање кривице на оне који су били раније.

    Ракочевић каже да су истраге о убиствима и нестанку новинара уклопљене у једну идеализовану слику међународне заједнице о Косову.

    „Свету се мора пружити слика Косова у којем нема проблема. Има неких међуетничких трвења, али не дај боже да има убистава, отмица и нестанка новинара“, каже Ракочевић и напомиње да је врло тешко наћи мањи простор у којем је страдало или нестало више новинара, барем у Европи.

    Каже да је одговорност међународне заједнице била у томе да сачува своје плате, идеализовану лажну слику о Косову и да се извуче без икаквих огреботина са простора Косова и Метохије.

    „Суштинска и прва одговорност међународне заједнице је што једноставно правила демократског света нису важила. Све је то једна општа збрка у којој се чува слика Косова онако како странци желе да га виде и како би Албанци желели да имају слику о себи“, казао је Ракочевић.

    На питање у којим околностима би истина могла да изађе на видело, Ракочевић каже да ја тамошњи систем производ сукоба настао на крви несталих колега.

    „Ако знамо да је Фатмир Љимај био одговоран за једну од зона у којима су нестајали људи, сигурно је да он, с обзиром да је данас врло моћан и утицајан, нема никакав интерес да се истражи било шта што је везано за нестанак Славуја и Перенића“, сматра Ракочевић.

    Јелена Петковић наводи пример случаја несталих колега Перенића и Славуја и каже да је Еулекс прошле године обавестио породицу да је истрага затворена 2013. године.

    „Када смо покушали да прикупимо доказе о убиству новинара Енвера Маљокуа, који је био близак Ибрахиму Ругови, сазнали смо да је обавештајна служба Кфора одбила да преда документа о његовом убиству Централној обавештајној јединици и истражној јединици Унмика, које су по доласку на Косово преузеле те кривичне истраге. Кфор је објаснио да су сви важни подаци о том убиству већ предати војном архиву НАТО-у“, рекла је Јелена Петковић.

    Према њеним речима, Унмик се онда обратио НАТО-у, али никада нису добили одговор. Податке је од НАТО-а тражило и Удружење новинара Србије, али им је речено да они немају ништа.

    „Када је реч о убиству колеге Криста Гегаја, који је радио за српску редакцију Телевизије Приштина, истражујући његово убиство добили смо информацију да су војници Кфора нашли његово тело. Међутим, када смо им се обратили и затражили да нам дају податке, рекли су да они немају никакве податке, односно ако су их имали да су их некоме дали“, каже наша саговорница.

    Убиство Гегаја догодило се после доласка међународних снага 1999. године, као и убиство колеге Момира Стокуће. Његова сестра је, након што је тело пронађено и сахрањено, разговарала са представницима Унмика, али о томе не постоји ни један једини папир.

    На списку несталих и убијених новинара је и професор руског језика Шабан Хоти, који је убијен пошто је заробљен као део екипе руске државне телевизије. Због убиства Шабана Хотија и још осморице цивила, пред Међународним кривичним судом за бившу Југославију на 13 година затвора осуђен је Хајреднин Баљај, ратног надимка „Шаља“.

    „Они су сви киднаповани, али он је задржан и након неколико дана убијен. Заштићени сведок је говорећи о суровом пребијању професора Хотија на једно питање тужиоца рекао да је Шаља показао на Хотија уз претњу шта ће се догодити оном који иде да преводи за Русе“, рекла нам је Јелена Петковић.

    УНС тражи да се расветле убиства 15 колега: Ђура Славуја, Ранка Перенића, Александра Симовића, Момира Стокуће, Љубомира Кнежевића, Маријана Мелонашија и Мила Буљевића, као и судбине несталих и убијених албанских новинара на Косову: Африма Малићија, Енвера Маљокуја, Шефки Попове, Џемаиља Мустафе, Бекима Кастратија, Бардиља Ајетија, Криста Гегаја и Шабана Хотија.

    Тагови:
    мета, Убиство, Косово, новинари
    Стандарди заједницеДискусија
    Коментариши преко Facebook налогаКоментариши преко Sputnik налога