Слушајте Sputnik
    Емир Кустурица

    Кустурица: Називају ме шпијуном, јер мере по себи (видео, фото)

    © Sputnik / Дејан Симић
    Интервјуи
    Преузмите краћи линк
    Дејана Вуковић
    0 784

    „Записи у овој књизи немају намјеру да одговоре на питања, нити да разријеше велике дилеме. Све је ту настало из потребе да свједочим о времену у којем живим и оставим траг онима који ће у будућности провјерити да ли је све ово требало“, каже у ауторском предговору за своју књигу прослављени редитељ, градитељ, професор и писац Емир Кустурица.

    Да је реч о човеку који годинама представља својеврсни медијски феномен, уверили су се и многобројни посетиоци Сајма који су после представљања књиге „Шта ми ово треба“ окупирали штанд издавачке куће „Вукотић медија“. Упркос колони људи, који су стрпљиво чекали у реду за потпис, поздрављали га, честитали на ставовима и храбрости, или се просто само осмехивали, Кустурица је смирено и опуштено потписивао примерке своје нове књиге, размењујући са читаоцима по коју реч.

    Екипа Спутњика стрпљиво је чекала да и последњи посетилац оде задовољан са ауторовим потписом на купљеном примерку, и у импровизованом ТВ студију на штанду издавача, тек пошто смо добили редитељски знак за прву клапу, почели смо разговор.

    Ако бисмо за Вашу прву књигу „Смрт је непроверена гласина“ могли казати да је Ваш „Амаркорд, да ли бисмо за књигу „Шта ми ово треба могли рећи да је Ваш „Час анатомије“, у којем је на столу за сецирање Ваш живот?

    — „Час анатомије“ је свакако, зато што је то човек који је дисконектиран, одсечен од свог завичаја, не само својом вољом, него догађајима који су следили од краја осамдесетих година прошлог века, па све до данас. То су заправо сви драмски елементи једне биографије која није аутобиографија, која кроз дневник изражава активан однос према оном што се звало завичај, што је престало да буде завичај и са оним што су багажи који никад не могу довољно да буду испражњени, да би човек са потребом да реагује на своју околину и на социјалну арену ћутао. Дакле, то је једна врло лична књига, она која је поређала догађаје условно речено у један низ који прати огроман распон од 25 година, али не дневничким записима који су увек исти, него записима који се пројектују и кроз анализу и кроз идеју о мондијализму, о позицији човека који је усамљен, који заправо страхује од онога што се дешава у његовој земљи и у читавом окружењу. И утолико је тај „Час анатомије“ дошао одавно, али је записиван дуго. Онда је један карактер, који је не баш тако лак за средину, то говорим о себи, заправо наилазио природно на препреке које су постале добро штиво за обраду у литератури.

    Књига Емира Кустурице „Шта ми ово треба“
    © Sputnik / // Sputnik, Дејан Симић
    Књига Емира Кустурице „Шта ми ово треба“

    У уводном тексту између осталог призивате Дон Кихота, он је, кажете, витез чемерне прилике, а Ви — чемерне неприлике. Да ли је нужно повезати се са најнежнијом лудом у светској књижевности, да ли је било потребно лудилом направити отклон да би се прошло кроз причу која је претежни део Вашег живота?

    — Нико ме није назвао Дон Кихотом до премијере последњег филма у Венецији, када ме је једна белгијска новинарка тако назвала. Тад сам први пут почео да мислим о томе као о мојој идеји, да обављам неку мисију — од уређења животне средине, па до покушаја да се свет учини бољим местом за живот. Ја сам заправо доживео ту своју мисију као донкихотовску. И у толико је идеализам основна храна, јер кад нема идеализма, онда постоји пука материјална форма која заправо човека не удаљава од реалности, јер реалност је опасна. Кад постане огољена, кад све буде само онако како јесте, кад човек изгуби смисао за то што му носи тих седам осмина мозга, онда се заправо врло лако изгуби у вртлогу материјалног света и престаје да буде ефикасан. Мислим да сам најважнији део свог живота пројектовао управо из свог идеализма и да је све што је настало у тој идеализованој слици света у односу на реалност водило у сукобе који су касније, ето, чак били и забележени да би било јасно ко је ко и за шта се ко бори.

    Остали сте доследни у свом идеализму. Колико Вас је то коштало и да ли и данас мислите да је то био једини пут?

    — Мислим да је човеку исписано, не само генски — оно што ми зовемо судбина — него и оно што у његовој биохемији функционише као реакција на оно што се дешава поред њега. Утолико ја нисам могао да живим други живот. Ово је био један једини и у тај један је стало много живота. Утолико сам ја срећан човек, јер сам све услове за драмске елементе који су постојали у мом животу — стварао сам. Нисам био пасиван, па пустио да ме неко Сарајево промени својом идејом о томе шта је политички живот, да се секуларни живот преводи у џамије, а не на улицу. А то је, у ствари, највећа тековина породице Изетбеговић, да су они заправо свој народ стрпали у једну, рекао бих политичку фазу коју Европа не препознаје. Они су једва дочекали заправо да се устроје са онима који су производили те ратове и који ће опет да произведу. Због моје оријентације називали су ме руским шпијуном, јер то мере по себи, то је аутопројекција, пошто су они плаћени из разних невладиних организација. Кад човек изрази своје поштовање према биполарном свету и дочека његов повратак као спас планете, они кажу: „Он је шпијун“. Постоје, међутим, људи са којима делим идеолошку рецептуру живота и политичку историју, људи који знају да цене моју независну позицију која ми је обезбедила оно што је било најважније у мом животу, а то је била слобода. Ова књига је само још једна потврда те слободе о којој сам ја читав живот говорио.

    Велико интересовање за Кустуричину књигу на Сајму у Београду
    © Sputnik / Дејан Симић
    Велико интересовање за Кустуричину књигу на Сајму у Београду

    Како се обезбеђује таква позиција?

    — Дошао сам до те тачке на којој ми је схватање ироничне дистанце помогло да савладам свет, а потом и да ту идеју уткам у филмове које сам радио. Пријатељство с Матијом било је пријатељство са великим човеком који је нацртао тог „хероја на магарцу“, иако то није наслов његове књиге. Он је неко ко је ироничну дистанцу увео као стандард који нико није успео да достигне и који нико није усвојио, а ја сам осећао да сам један од тих.

    У Вашој књизи много је емоција, једну од најснажнијих изазива сусрет са човеком кога су у рату потковали… Кажете да сте тада били потпуно емотивно сломљени…

    — Исто се десило и кад сам био суочен са једном причом о новорођенчету које је било прикуцано за крст као одмазда за нешто друго. И то је сваки пут иста тема у којој се сусрећемо са нашом бестијалном природом која у сваком од тих ратова изађе. То се појављује као воденица која не престаје да меље и да врти историју најгорим могућим путем. Ово што се сад дешава је срећна околност да имамо политичаре који нас, посебно у Републици Српској, заступају на најбољи начин. Јер кад се у историји појави неко ко исто говори, мисли и ради то је готово непојмљиво.

    У завршном тексту говорите о демократском тоталитаризму и нужном смењивању царстава, где ће, према Вашем мишљењу, Америку сменити Кина.

    — То се већ десило. Као што су Персијанци поразили Грке, а онда је дуго трајао пренос те штафете. Америка више није главна економска сила. Русија је војна сила која може да јој парира, а Кина је земља која уништава капитализам, зато што она јефтином радном снагом успева да доведе до нуле и оне који су из националних оквира деловали према Кини и обогатили се, али су онда изгубили практично своје радничко биће, изгубили своје синдикално биће и своју средњу класу. Лако је било Стиву Џобсу да направи огромно богатство, кад је имао кинеску јефтину радну снагу, али, ето, опет је све ишло на штету Америке. Сад говоре о кризи берзе, а мени се чини да је најважније ово што сад Путин говори. Како реагујете на санкције? Реагујемо тако што управо престајемо да узимамо у обзир долар као валуту којом плаћамо. То су све елементи за прелазак штафете, како би рекао Де Крешенцо на том „путу Сунца“, од Грчке, Старог Рима, Америке, па на другу страну, на Блиски исток. Кад кажем Кина, ја мислим и шире. Говорим о једној евроазијској сили која, што од енергије, што од достигнућа, заправо већ преузима ту штафету.

    Емир Кустурица
    © Sputnik / Дејан Симић
    Емир Кустурица потписује књигу на Сајму

    Ви сте остварен и вреднован уметник, али у овим записима има и много личне несреће. Да ли Вам рад, уметност, помажу да то превазиђете?

    — Постоји узвишена тачка, а она се достиже. Најважније је када човек открије да има дара и кад може да се узнесе. То је врста религиозног осећања. Мислим да су култура и религија дубоко заптивене у исти извор и да су то само уставе из којих ми хватамо воду коју пијемо и која нас преводи у стање из којег стваралаштво постаје акт ослобађања.

    Тагови:
    Емир Кустурица
    Стандарди заједницеДискусија
    Коментариши преко Facebook налогаКоментариши преко Sputnik налога