Слушајте Sputnik
    Александар I Карађорђевић

    Смрт Југославије била је програмирана у њеном рођењу (видео)

    © Фото : Public Domain
    Интервјуи
    Преузмите краћи линк
    Владимир Судар
    6563

    Питање одговорности српских комуниста је питање које је остало „испод тепиха“ кад се распала Југославија. Они су себе амнестирали, а тај страх од одговорности су сакрили тако што су се уклопили у нови поредак и прогласили да се у име либерализма боре против српског национализма, каже Мило Ломпар.

    Прва асоцијација на Југославију је величина српског пораза, каже Мило Ломпар, професор Филолошког факултета у Београду и председник Задужбине „Милош Црњански“. Данас, после сто година од оснивања и више од две деценије од нестанка Југославије „веома је очигледна величина српског пораза која се препознала већ у моменту кад је Југославије нестало“.

    „Иако је изгледала као победничка, на крају су се југословенска идеја и стварност показали као крајње негативни кад је реч о српском националном искуству. Кад је реч о другим садржајима живота, Југославија је донела једну радикалну промену у структури становништва, донела је и једну компаративну предност у упознавању различитих средина и у том смислу би се могло рећи да је њен учинак разностран, али за мене је предодређујућа чињеница да је српска државна и национална егзистенција из Југославије изашла дубоко оштећена“, изјавио је Ломпар за „Спутњик интервју“.

    Које су основне разлике између југословенства Андрића, Црњанског и Мирослава Крлеже?

    — Андрић је, политички, био унитарни Југословен. О томе сведочи његово писмо Зденки Марковић из 1923. где он отворено каже да би уједињење требало поново извести, зато што је прво било сувише јефтино за Хрвате. Андрић је и пре тога објавио један текст „Незвани нека шуте“ против оних елемената хрватске политике који су се снажно бунили још и пре стварања Југославије. Међу онима који су се снажно бунили био је и Крлежа. Он је био формиран у једном специфичном духу, до краја живота је задржао поштовање за Анту Старчевића, био је велики поштовалац мисли „оца домовине“. Више пута сам цитирао Јосипа Видмара, познатог словеначког књижевног критичара с којим се Крлежа деценијама дружио, који је рекао да је његова основна политичка мисао била југословенство под вођством Хрвата.

    Црњански је био изразито југословенски орјентисан, а у некој преписци, после (Првог светског) рата, он је написао: „Ви знате да сам ја српски Југословен“. Он је осећао, као сви „пречански Срби“ да, на неки начин, српско национално опредељење треба да се сачува. Црњански је, за разлику од Крлеже, а вероватно и од Андрића, био монархиста и њега је коштало то југословенство. Андрић је успео да изведе тај прелаз из монархијског у комунистичко југословенство, а Крлежа је постепено еволуирао и од становишта разарања југословенске државе дошао је до становишта да држава треба да остане у неком конфедералном виду.

    Како је дошло до тога да је победила Крлежина верзија југословенства?

    — Ту бих раздвојио две ствари. Прво, мислим да је темељни узрок неуспеха Југославије недостатак културне идеје југословенства. Србија је при уласку у Југославију имала развијену националну идеју — идеју националног уједињења, државну идеју, имала је државу и војну идеју, а врло је важно да имате војску кад стварате државу. Србија је имала победничку војску, али није имала културну идеју. Културна идеја српског интегрализма је тек требало да се развије. Југославија је настала на развалинама два царства, имали сте два различита културна поретка и требало је времена да се они на неки начин уједначе. То се догађало и код Немаца и Италијана, само је тражило време и добру вољу да се то догоди. То је нешто што је Србија напустила да би правила културну идеологију и идеју југословенства, међутим, она то није успела да уради зато што је то била нерешива ствар. У Југославији се о свему могло говорити, осим о некој културној идеји југословенства, иако данашњи њени апологети, из својих разлога и интереса, измишљају неку врсту културне интеграције коју је југословенски простор обавио, али то уопште не одговара стварности.

    Мило Ломпар
    © Sputnik / Дејан Симић
    Мило Ломпар

    Срби су направили фундаменталну грешку. Још је Слободан Јовановић рекао да су у Југославији Срби извршили националну демобилизацију. Они су одустали од своје националне идеје и све то пренели на државну идеју, али то више није била та држава, тако да су Срби заменили идеју српског интегрализма југословенским, који никад није могао бити остварен. Изашли сте из Југославије, где је разорен југословенски интегрализам који није ни постојао, а да у међувремену нисте направили српски. Док су Хрвати користили Југославију као капу да обаве централизацију хрватског интегрализма, па су тако неутралисали видне разлике између Славоније, Хрватске и Далмације, дотле су Срби настојали да преко југословенства остваре неку немогућу југословенску конструкцију. Српски интелектуалци су уопште потценили улогу религијског чиниоца у интеграцији југословенства, нарочито улогу Католичке цркве, тако да се у извесном смислу показало да је српска интелигенција потпуно промашила у процени југословенских могућности.

    После тога је дошла идеологија Комунистичке партије, која потиче од аустро-марксиста. Ту долазимо до питања зашто је победила Крлежина струја? Зато што је у Коминтерни, под утицајем различитих чинилаца, победила идеја аустро-марксиста о „великосрпској хегемонији“, чији је следбеник био Крлежа. Комунистичка партија је то прихватила, то се на неки начин уклопило у светско историјско кретање и то је нешто што је условило да победи идеја хрватског југословенства.

    Културни идентитет Југославије није успостављен, али данас неки кругови, посебно у Србији, инсистирају на њему из разних интереса. Који су то интереси?

    — Да се неутралише било каква могућност националне оријентације код Срба. Овде функционише још увек главна матрица комунистичке пропаганде — да је национална оријентација увек националистичка. То је мантра која се понавља веома учестало и то је, поштено говорећи, кључна полуга којом се онемогућава национална политика код Срба. Срби, у принципу, не воде националну политику него воде политику прескакања националних садржаја, а то значи да воде и недемократску политику. Једноставно, не можете водити антинационалну политику а да она буде демократска, пошто већина народа није за такву врсту политике. Ви морате онда репресивним, ауторитарним мерама спутавати народно расположење. То се и показало — Југославија је била немогућа као демократска држава.

    Најјачи противник било какве националне политике код Срба је управо у Београду, и реч је о снажној комунистичкој идеологији која се претворила у један механизам глобалистичких елемената који владају јавним простором. Четворици интелектуалаца забрањено је да оду у Црну Гору, а од толиких љубитеља људских права који би вриштали до неба да је Србија ускратила некоме право да дође, сад не чујете ниједну реч. Латинка Перовић је пре неколико година изјавила да црногорски режим није направио ниједну грешку после одвајања од Србије, а истакнути колумниста „Данаса“ је пре годину дана написао да је Мило Ђукановић „Мојсије Црне Горе“ јер је земљу увео у НАТО. Аутор који је то написао био је некад извршни секретар ЦК Савеза комуниста Србије. За нашу интелигенцију која је дошла из партијских комитета, данас је НАТО обећана земља.

    Како смо дошли до тога да су некадашњи комунистички комесари данас лучоноше „либералне мисли?

    — Врло једноставно. Питање одговорности српских комуниста је питање које је остало „испод тепиха“ кад се распала Југославија. Шта су урадили српски комунисти за време Југославије је питање на које они немају одговор. Они на све одговарају да је за све крив српски национализам. И онда је ту фигура Слободана Милошевића, као да је он дошао из СПЦ или из емиграције, а не право из Комитета. Они су себе амнестирали, а тај страх од одговорности су сакрили тако што су се уклопили у нови поредак и прогласили да се у име либерализма боре против српског национализма. Али тај српски национализам против кога се боре такође воде њихови партијски другови. Значи, имате један циљано организован начин мишљења који је временом постао битан чинилац у резултанти западних сила, и то је сад један оформљен начин свести и кључно је да се та идеологизација, тај друштвени инжењеринг одиграва у младим генерацијама. Прво су људима одузели социјалну сигурност, рушећи комунизам у име слободе, а сада, пошто су људе осиромашили и развластили пошто свако иде за корицом хлеба, полако им се ускраћује слобода и ми освањујемо у предворју једног снажног репресивног система.

    Тај систем сте дефинисали као „обнову Титовог југословенства под заставом ЕУ. Кад данас погледате свих шест република, да ли је нека профитирала?

    — Уопште, од земаља Источног блока, прелаз у други тип друштва су успешно извеле Пољска, Чешка, Словачка и Мађарска. Словенија је сувише мала, са два милиона становника дође као проширени Београд, али је од бивших југословенских република једина очигледно завршила тај прелаз добро. Хрватска је, по мом мишљењу, у великом губитку зато што је протерала Србе, а видимо да су најважнији ресурс у Европи, у овом тренутку, људи. Хрватска је одстранила један број људи са своје територије и тиме ослабила своју структуру становништва, а с друге стране велико је исељавање становништва из Хрватске. У Хрватској број становништва пада и она се национално еманципује, али нема више тога што би се еманциповало. С друге стране има велику кризу идентитета јер у хрватском идентитету је опредељујући чинилац негативан однос према Србима, а сад тамо нема довољно Срба који би тај однос оправдавали, тако да је тај идентитет полунеуротски. У БиХ је друштво подељено и то је немогућа творевина са становишта поретка. Црна Гора је у процесу друштвеног инжењеринга, она се мора „десрбизовати“ да би се формирао антисрпски елемент идентитета. Македонија видимо како изгледа, и то једна потпуно недемократска и провизорна држава. Србија је тешко страдала у НАТО бомбардовању, узет јој је део територије, њена унутрашња структура је разорена и у једној је врсти врло рђавог положаја.

    Просто речено, те земље су растурене, што је најбољи доказ да Југославија није ни била могућа као држава која би их спојила, него је била део тренутка. Кључни њен тренутак био је раскид са Информбироом, кад је она у западним архитектурама била замишљена као нека врста клина у комунистичком монолиту и тада су дошли неки новци који су подигли ту земљу изнад њеног реалног стандарда. Оног момента кад је престала потреба за Југославијом, она се распала. Свакако да је њен распад једна ужасно негативна чињеница због толиког броја мртвих и толиких несрећа које су то пратиле, али то је, изгледа, практично било програмирано у њен настанак.

    Сматрате да је Београд „главни град мртве Југославије а Србија „колонија кривице због распада Југославије. Зашто је онда југоносталгија највећа у Србији?

    — Зато што је стимулисана. Овде се влада на југословенски начин. Сви медији интонирају позитивно искуство Југославије, сви облици комуникације су усмерени у том правцу, власт на челу са председником републике се понаша позитивно према Југославији. По мом схватању ствари, које је мањинско, Југославија је идеалан оквир да неутралишете српски чинилац, јер је српски чинилац још увек чинилац који треба неутралисати. И онда имате ове поступке везане за Црну Гору. Право је питање зашто је Запад подстицао Црну Гору да се одвоји од Србије 2006. кад су оба режима била под његовом контролом? То није требало да се догоди, али се догодило управо у складу са овом неутрализацијом. Дакле, овде се подстиче пројугословенски дискурс у медијском, политичком, чак и у економском смислу. Поново се развија једна инфантилна али организована психологија. У тим истим новинама које су прогласиле Мила Ђукановића за Мојсија, ви ћете пронаћи све пројугословенске садржаје. Шта је циљ? Да се нађемо у некој констелацији у којој ће Срби у БиХ бити подведени под унитарну Босну, Срби у Црној Гори бити враћени у стање националне свести коју они не желе да имају али ће им силом бити наметнута, а Србија ће бити Југославија. Овде можете да слушате све оно што се нигде ником, кад му дођете у госте, не сме рећи. Овде свако може да дође и да вас вређа, а ви ћете то одслушати. Ко не зна, а ја знам, тако је било и у Титовој Југославији, кад је главна максима била: Сваки национализам је опасан, али је најопаснији српски национализам. Тако се говорило деценијама. Што се сад не говори у име радничке класе, већ у име САД, па добро, таква је постава на дневном реду, али, суштински, то јесте то. И ми идемо у том правцу.

    Хоћемо ли се ослободити југословенских заблуда?

    — Историја је отворена ствар, нико од нас не зна шта ће бити сутра. Моје мишљење је познато. Све док се српска политичка и културна интелигенција не врати српском становишту, с идејом да се и уступци чине с једном претпоставком заступања националног интереса, док се не ослободимо жига српске кривице који нам је наметнут у различитим садржајима, од великосрпске хегемоније до кривице за распад Југославије, све док се то не склони, све док владајући дискурс то не санкционише, све док наши политичари не дођу до те свести да треба да представљају тај народ који их бира — ја мислим да нема бољитка. Али, могуће је да се варам.

    Тагови:
    југоносталгија, Комунистичка партија, комунисти, НАТО, Мирослав Крлежа, Мило Ломпар, Милош Црњански, Мило Ђукановић, Јосип Броз Тито, Иво Андрић, Латинка Перовић, Слободан Милошевић, Аустроугарска монархија, Југославија, СФРЈ, Словенија, САД, Хрватска, Црна Гора, Србија
    Стандарди заједницеДискусија
    Коментариши преко Facebook налогаКоментариши преко Sputnik налога