Widgets Magazine
Слушајте Sputnik
    Ноам Чомски

    Чомски на примеру разарања Југославије доказује како Запад започиње ратове (видео)

    © AFP 2019 / Virginie Montet
    Интервјуи
    Преузмите краћи линк
    Љубинка Милинчић
    3872

    Давор Џалто, професор историје, теорије уметности, иконографије, религиологије и председник Института за студије културе и хришћанства, предавач на бројним светским универзитетима и један од најзначајнијих православних мислилаца, сабрао је у књизи „Југославија — мир, рат и распад“ све што је Ноам Чомски последњих 20 година написао о Југославији.

    Као приређивача књиге коју је издао „Самиздат Б 92“, питамо га о разлозима интересовања тог светски познатог лингвисте за Југославију и свему што се у њој током деценија догађало:

    „Интересовање за Југославију је ишло на два колосека. С једне стране, примена и постојање многих идеја које су биле на трагу левичарских идеја комунизма, па онда из тог комунизма промишљање друштвеног поретка и могућности да се на неки други начин уобличи друштво и у том контексту је њему била најзанимљивија идеја о самоуправном систему, која је врло блиска његовим анархистичким убеђењима. Он се питао због чега је та идеја остала само као идеја, делимично примењена, а никада није ’заживела‘ у свом пуном капацитету, да би се на крају урушила. Почео је седамдесетих година прошлог века да пише један текст, како би упознао међународну јавност са оним што се дешава Универзитету у Београду, са репресијом режима према професорима и студентима и са свима онима које је режим перципирао као опасне. То је утицало да на Западу, пре свега у Сједињеним Државама, сазри перцепција о карактеру тог режима.“

    Упркос томе, Америка у то време није ни покушала да делује на Тита онако како је деловала касније у Југославији.

    — Није до краја јасно каква је ту била игра. Питање је и перцепције Чомског и негде је било наивно очекивати да један интелектуалац, или неколико интелектуалаца, може пресудно да утиче на то да се промени и курс америчке спољне политике или политике било које земље. Америка је видела у Титу, вероватно и у том режиму, поузданог партнера који је за њу био много значајнији због неких других политичких процеса, а те репресивне методе које су се дешавале у Југославији нису за САД биле толико забрињавајуће.

    А и Тито је био довољно мудар и довољно искусан политичар, тако да је изабрао курс меканог тоталитаризма или ауторитарне власти, који није био толико репресиван као совјетски, да би изазвао реакције. Зато је Југославија била перципирана као нека врста западне и полузападне земље која се налази на Балкану, док су неки од тих процеса и неке од репресивних мера били у великој мери игнорисани.

    Један део књиге носи наслов Снови и реалност. Зашто су та два појма супротстављена? И зашто Југославија, таква мекана, потребна биполарном свету, није могла да опстане?

    — Југославија је била земља која је заиста баштинила велике идеје и велике снове појединих интелектуалаца, историјских фигура. Југославија је старија и као идеја, а и као држава, од оног што је Титова Југославија. Тај покушај социјализма јесте био покушај, између осталог, да се реше национална питања која нису била решена у претходном периоду, која су остала из времена распада Аустроугарске монархије.

    У поглављу „Ратови у Југославији Чомски врло огољено, јасно и конкретно анализира узроке свих ратова. То што је Чомски рекао, на Западу вероватно и данас не желе да знају, јер је заиста врло сурово. 

    — Идеја те књиге и јесте била да се мапира комплексност свих тих процеса. Мени се чини да је главни проблем у интерпретацији проблема Југославије и њеног распада у томе што се заузимају неке априори позиције о томе где се налази узрок распада Југославије. Заузимају се категоричне позиције — то је само спољни фактор, а домаћи актери били су у некој пасивној улози и сви ми смо испали неке невине жртве. То је, ако погледате, доминантан идеолошки дискурс у свим земљама бивше Југославије.

    Циљ ми је био да се сви текстови Чомског и његова предавања ставе у контекст тога да су се те ствари дешавале паралелно, да су се реалности мењале на терену, да је реалност у Југославији крајем седамдесетих година прошлог века и десет година касније потпуно различита, да је коинцидирала са неким променама на глобалном плану и да се политика, чак и појединих земаља, попут САД, према Југославији, може ишчитати из неких докумената, свега онога што нам је доступно. Политика великих сила била је усклађивана и мењана у складу са оним шта се дешавало на терену.

    Давор Џалто
    © Sputnik /
    Давор Џалто

    Прави разлог за рат нема везе са косовским Албанцима, него је све то било jeр Србија није прихватала захтеване друштвене и економске реформе, што значи да је то било последње место у Европи које се није подвргло неолибералном програму под вођством САД, каже Чомски. Да ли смо, ипак, жртве?

    — Тачно је да је та врста концепта укључивања и интеграција источноевропских земаља или бившег СССР-а или Југославије, једна од последица завршетка Хладног рата и да се та неолиберална идеологија развијала деценијама. Југославија је доживела своју метастазу када је остала једна изолована територија, окружена са свих страна државама које су на овај или онај начин прихватале нови економски поредак и укључивале се у нове политичке и војне структуре. Из перспективе Запада, НАТО-а или корпорација, био је најлогичнији корак вршити све могуће притиске како би се то друштво и та економија интегрисали у токове који су били присутни свуда около. То уопште не значи да нису постојали унутрашњи разлози, тежње и проблеми, и то је једна од оних ствари коју је књига покушала да избалансира. Многи веома често цитирају Чомског како би доказали да није Милошевић био толико лош, да је био жртва неких процеса који су били негативни и долазили са стране. Али то уопште није изговор за репресију једног режима који је на неки начин манипулисао тим притисцима са стране, поручујући — уколико ја нисам ту и уколико ја нисам на том месту, ви сте заправо осуђени на пропаст.

    Сада опет имамо Србију окружену земљама које су у НАТО-у. Хоћемо ли поново доживети судбину сличну оној коју смо већ доживели?

    — Тешко је прогнозирати ствари у свету који се врло брзо мења и где има толико много фактора да не можете никада све да их узмете у обзир, али на одређени начин Србија јесте интегрисана у те токове. Она је интегрисана у међународне, финансијске, корпоративне, једним делом и у политичке структуре. Оно што остаје као отворено питање, то је питање Европске уније и питање НАТО-а. У том смислу Србија јесте специфична у односу неке друге земље, али немојмо заборавити да је ту и питање Босне и Херцеговине, ту је питање великих тензија у Македонији, која је под јаким притисцима, али је непрекидно савезник Сједињених Америчких Држава. Није ту једноставно преломити којим путем ићи. Све те државе су изузетно мале и укупни буџети тих држава су мали. То значи да је њихова моћ да се изборе и трасирају свој пут врло лимитирана, што не значи да не треба да се труде да се позиционирају на начин који би био најповољнији по њих.

    Специфична је и Велика Британија, која уопште није мала, па је њено присуству у ЕУ под великим знаком питања.

    — Са Британијом је интересантан случај. Ту се виде један емотивни набој и једна фрустрираност, која потиче од нечега за шта нико није озбиљно веровао да може да се деси — да Британија реши да изађе из Европске уније. Зато је све активирано да се покаже како ће то да се заврши трагично по Британију и да ће је то скупо коштати, управо да не би неким другим земљама, као што су Италија, Шпанија, Португалија, па чак и Француска, пало на памет да размишљају озбиљно о нечему сличном. Не мора то нужно да буде потпуни излазак из Европске уније, али може бити некакав други договор међу државама Европске уније и саме Европске уније и њихових структура, који би били повољнији за сиромашније јужније чланице Европске уније.

    (Комплетан интервју погледајте у нашем видеу)

    Тагови:
    распад, Југославија, Србија
    Стандарди заједницеДискусија
    Коментариши преко Facebook налогаКоментариши преко Sputnik налога