Widgets Magazine
Слушајте Sputnik

    Јерменски виолончелиста: Овде су прекрасни и људи и природа (фото, видео)

    © Sputnik /
    Интервјуи
    Преузмите краћи линк
    Маша Радовић
    0 160

    Са чувеним јерменским виолончелистом Нареком Хакназаријаном разговарали смо уочи његовог наступа на седмом фестивалу руске класичне музике „Кустендорф Класик“, који је одржан на Мећавнику.

    Победник престижног међународног такмичења „Чајковски“, изузетно надарени млади уметник Хакназаријан, побрао је све симпатије српске публике још 2016. године, када је наступао на истом фестивалу. Овај пут свирао је виолончело под диригентском управом свог брата Тиграна.

    Ово је Ваше друго гостовање на Мећавнику и други интервју за Спутњик, за који сте истакли да га често пратите и врло цените. Како Вам се свиђа атмосфера на овогодишњем „Кустендорф Класику“? Колико је он напредовао у односу на 2016. годину, када сте били прошли пут?

    — Да, заиста сам веома срећан што сам поново овде на Мећавнику. Волим Спутњик зато што је, као прво — то изузетно добра медијска кућа и често га слушам у Јерменији, а као друго могу да кажем да је Спутњик мени нешто веома блиско. А што се фестивала тиче, нажалост, дошао сам јуче, одмах сам пошао на пробу и нисам успео баш много да осетим атмосферу, као што је то био случај прошли пут. Али види се да је фестивал напредовао, да се развија и атмосфера је исто тако прекрасна као што је била те 2016. године. И природа и људи. Овде се осећа топлина у ваздуху и то је веома, веома пријатно. Баш сам срећан што поново имам прилику да учествујем.

    Наступате под диригентском палицом Вашег брата Тиграна Хакназаријана. Зашто се сви Хакназаријанови баве класичном музиком?

    — Да. Као прво веома сам срећан што сам се вратио овде на фестивал. Још ми је пријатније што ћу наступити са братом. Мој рођени брат ће да диригује, а мој брат од стрица ће се такође наћи у оркестру. Знате, то је таленат који смо наследили од наших родитеља, који су заиста изузетни музичари. Мама је пијанисткиња, тата је виолиниста. Они су професори на Јерменском Конзерваторијуму и главни су „кривци“ што смо изабрали ове позиве. Заразили су нам том љубављу према музици.

    Како изгледа када се два брата нађу у оркестру? Ко коме ту диригује?

    — Знате, ми имамо веома добар однос, потпуно се разумемо у пола речи. Не морамо много да говоримо и немамо никакве конфликте нити неспоразуме, никада се то није дешавало међу нама. Свако зна свој задатак. Имамо веома добар однос и Тигран и ја се веома, веома добро разумемо. И увек ми је пријатно да наступам са Тиграном.

    Колико је физички захтевно свирати виолончело?

    — Физички наравно, виолончело тражи много енергије, на пример, много више него, рецимо, виолина или неки други инструмент. Управо зато што је веома велики инструмент, има велику амплитуду кретања. То је на неки начин као неки мали тренинг кад свирате. То што све време носим тешке кофере, по читавом свету, мислим да ми некако помаже и да боље свирам виолончело.

    Значи не треба Вам тренинг?

    — Па знате, у ствари ми је потребан. Зато што ми виолончелисти инструмент свирамо увек у једној пози и сваком од нас када смо у том положају, трпи кичма, због положаја тела у једној позицији. Тренинг је нама музичарима заиста још потребнији него другима. Зато што морамо да обезбедимо да сви мишићи раде. Тако да ја понекад када ми остане мало снаге после наступа, искористим да одем на неки тренинг.

    © Sputnik /
    Нарек Хакназаријан одушевио је публику "Кустендорф Класику"

    А како се виолончелом емоција доводи до врхунца? Да ли је неопходна само добра техника, или?

    — Биће да је ово „или“. Зато што је техника веома, веома важна, али техника је нешто чиме не можеш баш много да зачудиш људе. Она је на првом месту и технику морате имати, али она ретко преноси ту дубину емоција, утиске које ви желите да пренесете публици. Све те емоције могу да се пренесу само преко праве музике која захтева од музичара пре свега да проникне у дело, у смисао музике. Ми музичари смо практично мост између композитора и публике.

    У Вашој биографији је истакнуто да свирате виолончело Ђузепе Гварнери из 1707. године гудалом F.X. Tourte и Benoit Rolland. Можете ли да нам појасните о каквим музичким инструментима-антиквитетима је реч?

    — То је веома важно за мене пошто постоји један део музичара који мисле да је добро да имају неки антикварни инструмент, а неки мисле да савремени исто може да пренесе емоцију. Међутим, ја више волим старије италијанске инструменте, не наравно све, постоје одабрани мајстори — Страдивари, Монтањана, Гварнери, Амати, који имају изузетан тембр звука и заправо свирати на таквом инструменту представља веома велико задовољство. Зашто се у мојој биографији наводе и гудала? Зато што веома мало људи и не схвата колико је битно гудало. А педесет одсто успеха наступа зависи од гудала. Ја свирам са два гудала — једно је направио легендарни мајстор ранга Страдиварија, а друго је прошле године Француз Беноа Роланд специјално креирао за мене. Он је најбољи мајстор за гудала на свету у овом тренутку и мислим да ће за неких 100 година његово име бити исто тако легендарно као и име старог мајстора — Турта.

    Иако долазите са Истока, врло сте популарни и тражени на Западу, од Карнеги хола преко Лондона и Лос Анђелеса. Значи ли то да класична музика ипак превазилази политичке тензије?

    —Да. Музика је апсолутно безгранична. То је универзални језик у свету. Музика је ван политике, ван географских граница. Музика је језик емоција. Ми тако изражавамо своје емоције. А те емоције су веома сличне код свих људи, у свим земљама, код свих нација. И зато сматрам да су композиције попут оних Рахмањинових, Прокофјевих и Скрјабинових универзалне и да њихов језик разуме сваки човек. Било да се налази у Јапану, Америци, Бразилу или у Африци.

    © Sputnik /
    Нарек Хакназаријан на "Кустендорф Класику" ове године

    Колико је тренутна политичка ситуација у свету инспиративна за младе уметнике и уопште за тај стваралачки занос?

    — Ако ћемо искрено ја не гледам на глобалну ситуацију, на дешавања у свету као да је то нешто много боље или много горе у односу на пре 100 или 300 година. Увек је било ратова, увек је било тих религиозних трвења, а при том увек су генијални композитори били надахнути. Они су стварали, а сваки период нешто конкретно надахњује. Рецимо 5. Бетовена симфонија је била инспирисана Наполеоном, или рецимо генијална 7. симфонија Шостаковича је била написана у окупираном Лењинграду. И сада вероватно ако гледате целу ту ситуацију у свету, она такође некако утиче на нас и приморава нас да се што више трудимо да преко музике повежемо људе.

    Имају ли јерменска и српска музика нешто заједничко?

    — Да, имају. То је тај колорит и темперамент. Ритмови су веома, веома негде слични, негде по хармонији и нису. Али ипак, ова топлина и чак и нека безбрижност је присутна и у јерменској и у српској музици.

    Да ли сте научили неку српску песму током ова два Ваша боравка у нашој земљи?

    — Нисам за сада, али ћу обавезно да научим. Било нам је тешко да било шта научимо, јер ћемо практично данас свирати премијеру концерта мога друга Ђована Солима. И тамо такође има веома много стилова — и ирски и рок и источни и амерички. Он је то написао специјално за ово данашње извођење. Ми баш са нестрпљењем чекамо да прикажемо то прекрасно дело овој публици.

    Стандарди заједницеДискусија
    Коментариши преко Facebook налогаКоментариши преко Sputnik налога